Нови Сад на чијим улицама свакодневно издувне гасове испушта око 120.000 аутомобила, отпочео је припреме за стицање звања "Зелена престоница Европе". Да је 1905. таква титула постојала, не би она измакла Српској Атини јер те године у овој вароши постојао је само - један аутомобил.

Поносни власник четвороточкаша - првенца био је новосадски адвокат, политичар и градоначелник Стеван Адамовић (1870-1945) са местом становања у Грчкошколској улици број 3. Аутомобил француске производње De Dion Boutun, бензинац, имао је четири коњске снаге, "јурио" је приближно 25 километара на сат, а до Новог Сада стигао је возом.

Ауто који је Стевану поводом положеног адвокатског испита купила његова бака (по другим списима била је то бака његове супруге), имућна удовица Марта Кондороши, био је права атракција за Новосађане. До тада аутомобиле су виђали само на улицама Пеште, Беча, Париза и Београда. У престоницу Србије први аутомобил стигао је 1903. године.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Срце иште у Житиште

У књизи "Име и презиме Нови Сад" (издање "Прометеја") наведено је да је неком приликом у центру града због квара Адамовићев ауто изненада кренуо унатраг, што су бројни загледани пролазници дочекали аплаузом одушевљења. Мислили су да присуствују ауто-акробацији.

Како год да је било, чињеница је да је први аутомобил провозан новосадским улицама 19 година пошто је немачки инжењер Карл Бенц 1886. године у Манхајму конструисао први четвороточкаш и тим изумом залудео човечанство.

Лимузине у Улици краља Александра / Фото Историјски архив Града Новог Сада

- У литератури и периодици често је вођена неаргументована расправа о томе када и како је стигао први аутомобил у Нови Сад. - каже за "Приче из Војводине" Петар Ђурђев, директор историјског архива града Новог Сада и аутор истраживачког рада базираног на архивској грађи која сведочи о појави и броју првих аутомобила у Новом Саду у периоду 1904-1923. године.

Ћурђев наводи да је новосадски лист "Дан" 11. октобра 1935. године писао да се први ауто на новосадским улицама појавио 1909, а да је његов власник био Владимир Стефановић. Према овом наводу, то је био ауто марке Nekarsum, купљен у Немачкој за 26.000 круна.

У истом дневном листу, али 28 година доцније, дугогодишњи радник Музеја Новог Сада и врсни познавалац историје овог града Живко Марковић је 15. маја 1963. објавио текст у којем каже да је први аутомобил стигао у Нови Сад 1892. године и да је био типа De Dion Boutun. Ауто је према овом извору купљен на Париској изложби 1892. године и плаћен је 6.000 франака.

Градоначелник Стеван Адамовић / Фото Историјски архив Града Новог Сада

На основу истраживања инжeњера Велибора Нишевића утврђено је да први писмени траг о аутомобилу у Новом Саду води до 1905. године. То је наведено у документу у којем градске власти одговарају на наредбу мађарског министра одбране из 1904. године упућену локалним властима да истраже аутомобиле и камионе, механизацију за путеве, плугове и парне ваљке који се налазе на територији локалне општине.

Тада је пописан само један аутомобил (De Dion, тип voiturette) који је био у власништву др Стевана Адамовића. Нишевић је мишљења да је на основу изнетих техничких карактеристика, видљивих детаља са фотографије која је сачувана (каросерије, облик блатобрана, ногоступа, радијатора, хладњака, задње главчине, ручице мењача) реч о аутомобилу De Dion Bouton и то једном од првих модела произведених 1899. године.

- Произилази закључак да је први аутомобил у Српску Атину могао да дође само после те године. Тврдња Живка Марковића да је ауто купљен на Париској изложби 1892. не одговара реалном стању, јер Париска изложба је одржана 1900.године - каже Ђурђев.

Знатно су јаснији подаци о аутомобилском саобраћају у Српској Атини после 1918. године, по окончању Великог рата и присаједињењу области данашње Војводине Краљевини Србији. Пред градским властима су се нашли огрoмни изазови прихвата војника који су се враћали са ратишта и заробљеништва и борбе са епидемијом шпанске инфлуенце. Требало је такође организовати и друштвено-економски живот и функционисање комуналног система у миру. Због свега тога градски оци су морали да воде рачуна о сваком ресурсу, па су на ред дошли и аутомобили.

Аутомобил пред Железничком станицом / Фото Историјски архив Новог Сада

Комадант места обавестио је градоначелника Новог Сада 8. фебруара 1919. године, да је учестала појава приватних аутомобила на улицама града, што може да се искористи "за прикупљање плена". Такође је изнео мишљење да за време рата није могло бити приватних аутомобила, због чега се сви аутoмобили морају пописати.

Тражено је да се све куповине, као и преноси власништва над аутомобилима извршени током рата, морају прогласати неважећим осим у случају да сопственик, којим случајем, код себе има оригиналан рачун од фабрике у којој је куповина извршена. Ко је имао такав рачун, морао је добити писмену дозволу, а цивилне власти су биле обавезане да за ауто издају регистарски број. Аутомобили који нису добили ову потврду нису могли да се укључе у саобраћај.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Само кафана зна за смех и сузе

Гедеон Дунђерски са породицом / Фото Историјски архив Града Новог Сада

Градоначелник Новог Сада Јован Живојновић одговорио је 18. фебруара 1919. године Краљевској српској команди места да на територији Новог Сада постоје два приватна путничка аутомобила и да су својина Народне управе за Банат, Бачку и Барању. У даљем извештају стоји да председник Народне управе др Јован Лалошевић мора аутомобиле означити бројевима 1 и 2 пошто није било других приватних аутомобила у граду.


ЛИМУЗИНЕ ДУНЂЕРСКОГ

ПРЕМА забелешкама из 1922. и 1923, Гедеон Геда Дунђерски (1875-1939) зачетник богатства ове породице која је из Херцеговине доселила у Бачку, имао је три аутомобила марке Franz, Иtalia и Graf und Stift. Аутомобили су имали од 24 до 40 КС, а власник их је паркирао у Улици краља Петра 35. Гедеоново богатство обухватало je дворац у Челареву, а имао је поседе у Србобрану, Бачком Градишту, Новом Саду, Бачкој Паланци. Имао је неколико фабрика широм Војводине. Био је сувласник и фабрике ратних авиона "Икарус", те оснивач и сувласник фабрике авионских мотора у Раковици. Биран је и за председника Матице српске од 1911. до 1920. као и за посланика у Угарском сабору. Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1920. године. Богату библиотеку 1929. поклонио је Универзитетској библиотеци у Београду.

Аутомобил и трамвај пред хотелом "Краљица Марија" (данас хотел "Војводина") / Фото Историјски архив Града Новог Сада


СТЕВАН ОСНОВАО И БИОСКОП

ВЛАСНИК првог аутомобила Стеван Адамовић, изданак чувене винарске породице, у Пешти је стекао титулу доктора права те се годинама у родном Новом Саду заједно са синовима Федором и Александром успешно бавио адвокатуром. Стеван је био један од оснивача Адвокатске коморе у Новом Саду и безмало две деценије њен председник. Године 1910. отворио је први стални биоскоп у граду "Аполо" на месту данашњег "Аполо центра". Био је посланик Велике народне скупштине, која је 25. новембра 1918. у Новом Саду прогласила присаједињење Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији. У периоду 1918/20. био је градоначелник Новог Сада. У његовом мандату донета је и одлука о спајању града са Петроварадином и Сремском Каменицом.

Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада / Фото Ненад Карлић


ТОЛСТОЈЕВ ЗЕТ

ИЗ године у годину број аутомобила у Новом Саду се брзо увећавао. Градска управа 1920. издаје званичну сведоџбу Олдриху Баковском да је власник 10 аутомобила и једног примерка машинских кола без мотора "који нису ратни плен већ приватно власништво". Баковски је био власник трговачког друштва "Балкан" из Новог Сада, а у свом поседу је имао аутомобиле ових произвођача: "Лaурин Клемент" (два комада), "Валтер" (два), "Фијат", "Марта", "Прато", "Граф" и "Штифт" и "Студе Бакер" (два комада). Ондашњи Нови Сад запамтио је овог рођеног Пражанина по браку са Вером, унуком чувеног руског писца Лава Николајевича Толстоја.