"Кад у срцу сете тиште

Ви дођите у Житиште

И дамари кад запиште

Вратите се у Житиште"

ОВИМ стиховима песника Душана Милићева, на најлепши начин исказана је љубав и трајна веза према Житишту, или Бегеју Светог Ђурђа, како се некада звало, које је једно од најстаријих насеља у овом делу средњег Баната. У писаним документима први пут спомиње се 1319. године под именом Бегеј Светог Ђурђа, а то пише и у уговору о поклону мађарског краља Роберта Каштелана, Томашу Картању и његовом брату Атили, којима је припало.

Сам назив Бегеј Светог Ђурђа јавља се касније у списима и писаним документима у разним варијантама: Бега Свети Ђурађ, Бегеј Свети Ђурађ, Сентђурађ, Шенђурађ, Свети Ђурађ, Бегасентђерђ, Сент Георген и Бегеј Свети Ђурђе, а све су то углавном искривљени, народски изрази за насеље, или малу банатску варош, која се тако звала до 1947. године, када је у складу са тадашњим уверењем и жељом новодосељених становника добило име по житним пољима, Житиште.

Некадашњи трактори на житним пољима

Једна од пет средњобанатских општина, налази се на 73 метра надморске висине и према последњем попису броји 3.200 становника, мада Житиштани кажу да их је тренутно једва нешто више од 2.500. У њему су рођени и поникли Радослав Бечејац, чувени фудбалер Партизана, који је у историјској утакмици црно-белих, сам победио чувени Манчестер јунајтед, на утакмици у Београду постигао други одлучујући гол. Када је касније прелазио у Олимпију, од Љубљанчана је добио новца колико килограма је био тежак, наравно у милионима.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Приче из Војводине: Игла и бакарна труба залуделе свет

Првих шест година живота, житиштанским блатњавим сокацима, за лоптом је трчао и чувени Радомир Антић, познати фудбалер и касније успешни тренер шпанских клубова Реала и Атлетико Мадрида и селектор репрезентације Србије. Био је ту и легендарни центрафор Душан Митошевић, који се прославио у дресу Радничког из Ниша, фудбалер Пролетера Јован Сучевић и бројни други познати људи из света спорта и културе.

Читаво домаћинство крај амбара

Старији мештани сећају се можда и најважнијег догађаја за малу варош обасјану житним пољима, отварања Дома културе 1967. године, када је гостовао популарни певач Ђорђе Марјановић, који је без обзира на то што је наредног дана кретао на велику турнеју по Совјетском Савезу, прихватио позив из Житишта. Сала је била препуна, више од хиљаду људи похрлило је да чује и ужива у песми Ђорђа Марјановића, који је певао до раних јутарњих сати, уживао у сјајној атмосфери, која га је одушевила, па је драгим Житиштанима, из Сибира, послао разгледницу и написао "Да се не заборави, драги моји Житиштани".

Осим статуе Рокија, која од 1996. године краси центар Житишта и ужасног масакра од пре три године, којег нико не жели да се сећа, Житиште је надалеко познато по парку, који је подигла властелинска мађарска породица Киш, јерменског порекла, тачније Исак Киш, који је парк посветио својој девојци Катарини.

Парк у центру вароши био је најлепши и најпознатији у јужној Угарској. Красиле су га руже и надалеко познато "криво дрво" испод којег су се родиле бројне љубави. Стаза јоргована, са обе стране окружена је овим мирисним грмом, који је симбол љубави и заљубљених душа.

Осмогодишњу школу уређују ђаци

Занимљив је податак да је тадашњи Бегеј Свети Ђорђе још 1859. године имао лекара, бабицу и апотеку, а 1884. године први телефон, а властелинска породица Киш, која је владала селом 108 година, учествовала је у изградњи цркве.

Струја је стигла 1934. године, уз изградњу електричне централе. За Житиште осим 2. октобра, када је ослобођено од фашистичке окупације, значајна је 1945, због велике колонизације, када је из Босанске Крајине, уместо Немаца, који су отишли, досељено 250 породица и око 1.400 душа, а прва Земљорадничка задруга основана је 10. априла 1946.

Некадашњи изглед варошице

Житиште је познато и по чињеници да је било једино село у тадашњој Југославији које је 1959. године имало своју самоуслугу "Вележ", која је била прва самопослуга у Србији и трећа у целој Југославији. Житна варош у срцу банатске равнице, неколико деценија касније изнедрила је највећи српски концерн у живинарској индустрији "Агрожив", у којем је све до црног налета транзиције и његовог пропадања, било запослено више од две трећине укупног становништва Житишта.

Огроман значај за супер позитиван имиџ мале вароши имао је први председник Народног одбора др Тоша Пиперски, који је био прави народски човек, лекар фудбалера Бегеја, који је иако са дрвеном ногом, јер му је због шећера и гангрене ампутирана нога, свуда пратио своје фудбалере. Годинама се у Житишту препричава истинита анегдота када је доктор Тоша приликом једне посете Београду, заједно са пријатељем из главног града купио лоз "по пола", на који је касније, због бројних обавеза потпуно заборавио. Када се неколико година касније, опет у Београду, срео са другаром, овај га је упитао шта је урадио са парама од добитног лоза који је он лепо уновчио, доктор Тоша се само лупио по глави и уздахнуо "Па није ваљда, а ја скроз заборавио".

Припрема за зиму

Чувена је и истинита прича коју је забележио академик Јован Ердељановић, о баба Кати и баба Грани, од којих су настале две најстарије породице у Житишту, Катићи и Гранићи, да је приликом прокопавања Бегејског канала надомак Житишта, баба Ката била толико љута и плашила се да се деца не удаве у великој води, да је главног "инџилира, тукла обраницом по глави".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Приче из Војводине: Само кафана зна за смех и сузе

Врабац и Голуб симболично су житну банатску варош ослободили од фашиста, а у ствари то су били хероји Црвене армије Воробјов и Голубјев, на руском језику врабац је вороб.

Плодне оранице


КАД ЈЕ "ЋИРА" ТУТЊАО

ИЗ Српске Црње према Зрењанину, педесетих и шездесетих година прошлог века, чувени "ћира" тутњао је пругом, а позната је била и у песми опевана житиштанска кривина. Старији и сад препричавају, да је док "ћира" обиђе кривину, довољно било искочити из њега и направити цигарет паузу, или обавити малу нужду, колико је споро ишао, али се ипак свуда стизало.

Прослава 700. рођендана Житишта

ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ

1319. Најстарији писани документ о насељу

1452. Село је нападнуто и опустошено од браће Химфи

1660. У катастигу Пећке патријаршије обележено као српско насеље под турском управом

1723. На Мерсијевој карти је означено као ненасељено место

1724. Гроф Мерси је населио село Србима и Румунима

1728. Почело је копање канала Бегеј

1740. У насељу забележено 18 домаћинстава

1751. Почело насељавање око 1.000 Срба граничара

1753. На картама означено као српско насеље

1910. Отпочела са радом шестогодишња основна школа

1929. Дуга и хладна зима, лед на Бегеју дебљине један метар

1944. 2. октобар - Дан ослобођења од немачке окупације