Без вида види сиромаштво

ТЕШКО је. Не видим али осетим немаштину свуда око нас. Чујем у току ноћи како пуцкета зид собе који смо подбочили регалом да се не би срушио. Колико ће издржати, не знамо - тешка срца своју муку прича Суботичанка Данијела Пејић (24), која је у једанаестој години остала без вида.

Од тада не само да се бори са болешћу, већ и са сиромаштвом. А оно је тешко да теже не може бити.

Данијела живи са мајком Катом у трошној кући, тачније бараци некадашњег комбината "Бразда" у Ђурђину. Отац је умро пре годину дана, те су она и мајка принуђене да живе од социјалне помоћи, јер Данијела због хендикепа не ради, а мајка, већ загазила у седму деценију, мора свуда да иде са њом.

- Волонтирам у Савезу слепих и слабовидих и тамо се веома лепо и корисно осећам. Помажем у администрацији и раду са члановима. Волела бих да добијем могућност и да се ту запослим, да примим бар неку плату, нама би то веома значило - прича Данијела.

- Једна жена великог срца ми уплаћује доприносе, тако да ћу моћи да стекнем услов за инвалидску пензију. Мајка свуда мора да иде са мном, јер од куће до продавнице има 40 минута хода, што је баш пуно. И по граду мајка мора да иде са мном и чека аутобус у пола три да се вратимо кући. Велика помоћ би нам била да живимо у граду, али за то немамо новца.

Иако се много тога свалило на Данијелина плећа, она је борац који не посустаје. Иако је остала без вида на оба ока, завршила је ОШ "Владимир Назор" у Ђурђину, а потом и Гимназију "Светозар Марковић", и то са одличним успехом. За студије, нажалост, није било новца.

- Најпре ми је мама читала а ја понављала, онда сам научила Брајеву азбуку и тако завршила основну и средњу школу. Много су ми помогли професори и школски другови - сећа се Данијела.

- Желела сам да студирам, али то нисмо могли да финансирамо. Док су тата и бака били живи било је донекле лакше, сада је заиста тешко.

Иако живе у немаштини, мајка и ћерка се домаћински односе према ономе што имају.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Остарили код маме и тате

- Не дугујемо ништа, колико имамо ми са тим располажемо. Међутим, кућа је толико стара и лоша да смо регалом подбочили зид у Дациној соби да се не би срушио - додаје мајка Ката, показујући процепе на зидовима. - До када ће издржати не знамо. Искрено, бојимо се. Када би нам неко дао кућу која је напуштена или да су власници отишли у иностранство, за нас би то био спас.

На невољу вредне и разборите девојке њени суграђани нису остали глуви. Покренули су акцију "Дан за Данијелин сан", која ће бити 17. маја и у коју су се укључили бројни привредници и предузетници. Они ће давати робу и услуге грађанима уз одређени попуст, а сав приход од тог дана биће уплаћен на Данијелин рачун. Такође, по многим локалима и установама постављена је кутија за прикупљање помоћи.

- Циљ нам је да прикупимо новац за куповину мале куће у ширем центру града, како би Данијела могла сама да дође до посла - каже организаторка акције Диана Сарић. - Већ се јавило доста продавница, фризерских салона, ординација, а позивамо и друге привреднике да нам се придруже и да заједно остваримо сан једној заиста доброј девојци.