После Раичковића, Ракитића и Ерића, оде и Јововић. Пре њега, разиђоше се по гробљима песници-суграђани из Подгорице: Момир Војводић, Миодраг Трипковић, Славко Живковић.

Ранко Јововић (Косић, Даниловград, 1941) огласио се поезијом као младић, књигама "Гвоздена шума" (1968), "Додир таме" (1971), "Јемство" (1974). Плануо аутентичним даром аутентичног незадовољства - свим осим "својом људском моћи да изговара речи" (Миљковић).

Прве књиге објавио је у Титограду и на Цетињу - ћирилицом, а песничку младост живео у Београду, седамдесетих година, у "Коларцу" - несташан и "проблематичан", као и његово боемско друштво. У српској поезији најближи је био Дису и Драинцу од старијих, Брани Петровићу и Аци Секулићу од вршњака. Век је провео са Трипковићем, а последње деценије са Лакушићем. О распустима и празницима прикључивао сам се и ја - био сам му копча са Београдом. Сваког дана кафа у "Маестру" или у "Лазару", а кад одлазим, на улазу у авион, Ранко ме зове, да каже како је добро било што смо се и овог лета дружили, поновили старе и знане приче, али и поменули понеког мртвог песника - сад им се придружио и Ранко Јововић.

Бећковићу су забранили да дође у Бјелопавлиће и опрости се са пријатељем. Да каже о Ранку још нешто, што није рекао у САНУ, приликом доделе награде "Бранко Ћопић".

Волео је светске песнике, највише руске, а био органски део свеколиког српског песништва, поготово оних 20. века: Дучић, Васиљев, Црњански. Посебно су одјекнуле његове "београдске" књиге: "Дивљи плач" и "Пса ми", као и четири књиге у едицијама Српске књижевне задруге, најпре "Гомилање страха" и "Црњански", а у зрелим данима "Издахнућу на балкону" и "Чекајући јакобинце" у плавом Колу СКЗ. Последње његове књиге имале су наслове "Сузе Марка Миљанова" и "Ни дана без кајања" - заветне речи побуне против свеколике нискости, морално-поетичка рекапитулација горког растанка са светом. Певао је, и болестан, до последњег даха.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Одлазак бунтовника: У Подгорици преминуо песник Ранко Јововић


Мора да је био изузетно даровит, кад је, оних давних година, под присмотром Партије, прихваћен са раним књигама, у време кад се свако незадовољство тумачило побуном против поретка, поготово ако је песник обележен као "четнички син". "Четнички син" био је великог срца и песничког формата: лични бол претапао се у злато поезије.

Још од раних стихова, Јововић на уму и у стиху има мотив власти и мотив кукавичлука. Моралне димензије подразумевају се у тим мотивима и односима, мада у његовим раним песмама преовлађује емоционалност, а у зрелима етичност. Морална филозофија прелазила је у моралну лирику - емотивност је пресудно утицала на ту врсту симбиозе. Љубавни и патриотски мотиви продужавали су се у етички кодекс, а то је у Јововићевој поезији имало утицаја и на форму и на интонацију, синтаксу и облик песама. Отуд су његове песме лишене дескрипције и ликовних елемената, какве, рецимо, имају Раичковић, Ракитић, Војводић, Трипковић, отуд даља блискост Јововићеве поезије са лириком Бранислава Петровића, Бећковића, Тадића, Лакушића.

Сасвим је специфичан Јововићев однос према Црњанском. С почетка, још, у књизи "Додир таме", лирски, доцније, у књизи под насловом "Црњански" - идејни и опредељујући, поетички. Јововићев песнички субјект, у књизи "Мрачни хљеб", али и другде, има интензивирано прво лице - Ми и Ја.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Песник Ранко Јововић добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“ (ВИДЕО)


Године 1999, месец дана после прекида ваздушних удара и агресије НАТО, у Ми-форми, написао је Јововић песму "Злочин је наше име / и душа је наша злочин / злочин је наш Бог". Већ од наслова види се инверзија - у емотивној и ироничној функцији у исто време. Бол и бес поезија изражава неочекиваним средствима. Онај ко осећа - оптужује себе и то је део трпљења и подношења у хришћанском смислу. Непријатељ, или зло, који је угрозио егзистенцију субјекта Ми - дао је изговор да га убијањем штити. Доживљај тог убијања субјект исказује ироничном инверзијом о сопственој кривици за бол који подноси.

Припадао је "дивљим песницима света". Унутрашња нежност примала је сурове бодље живота и стварности. Тешко је подносио велеиздаје црногорских власти у отклонима и непочинствим према Србији и свему српском и косовском у себи. Певао је и плакао у исти мах. Његова лирика је велики "лелек себра", али и властелина из Душановог Законика... Дуго је на хоризонту својих политичко-историјских перспектива имао Његоша, у последњим деценијама певања - Марка Миљанова.

Последњи испраћај његовог тела био је у родном селу Косићу - Бјелопавлићи, тамо где му почива мати. Отац, професор књижевности, нестао је крајем Другог светског рата, у војсци Краља и Отаџбине. Међутим, испраћај великог песника трајаће знатно дуже, док је српског језика и писма.

Нека оне велике литије православног народа по трговима и путевима "усправне земље" Црне Горе буду спровод његовом српском праху.



ВЕЧИТИ МЛАДИЋ

БИО је вечити младић, сензибилан, плаховит, песник у свему. У веку песника, био је песник - један од најбољих. Зато је и добио готово све угледне награде намењене српским песницима: "Драинац", "Лаза Костић", Грачаничка повеља, "Јелена Балшић", "Марко Миљанов", Дучићева, Ћопићева, Жичка хрисовуља и многе друге.