САСВИМ чудесни портрети (или "полупортрети", како их назива аутор), Тајна вечера, али у присуству медија који су причу о њој пренели, постапокалиптични пејзажи у којима ипак опстаје вечна лепота, Косовка девојка у потпуно неочекиваној интерпретацији...

Све то саздано из комадића папира, које је годинама предано и прецизно лепио и у целину уклапао велики редитељ Ђорђе Кадијевић, приказано је на колажима овог свестраног уметника, а изложено у његовом комшилуку, у Галерији Пале. Колажима којима каткад морате сасвим да се приближите да бисте поверовали да није реч о слици, протканим његовим особеним виђењем света, иронијом, хумором. Реч "фантастични", којом многи зналци описују ове, први пут јавности представљене радове Кадијевића, има много већу тежину и дубље значење када се говори о делу аутора који за многе од нас остаје синоним за - домаћу фантастику. Филмску пре свега, иако је он и угледни историчар уметности и ликовни критичар, те врстан писац. Напросто, реч је о човеку "од толико талената", да многи његови дарови непрестано остају у сенци тог великог редитељског постигнућа.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Матија Бећковић 80. рођендан прославио у Ваљевској гимназији, где је добио своју прву књижевну награду


- У ствари, радим исто на филму што и са овим колажима, с том разликом што ће ову изложбу видети неколико стотина људи, а моје филмове су гледали милиони у земљи и иностранству, али идеја је иста: револт и пркос према стварности - истиче Кадијевић.

Открива и зашто је прешао на фантастику:

- То је моја перфидија, јер нећу да снимам као што дилетанти сад снимају по приватним продукцијским кућама нешто што велича, посредно, наравно, неког хероја београдског асфалта, гадим се тога. Када смо ми, представници црног таласа, хтели да снимамо реалне филмове, тадашња комунистичка власт их је сасекла јер им се није свидело како представљамо стварност. Е, кад ми не дозвољавате да снимам стварност, ја ћу онда да снимам фантастику, али од те фантастике ће да вам се тресу гаће!

Кадијевић објашњава да његова уметност колажа стоји насупрот пракси концептуалне уметности, која стално настоји да сведе естетско на нулту меру да би се десио продор стварности - његова је уметност такође концептуална, али заснована на супротном концепту.

- Естетски моменат као креативни акт опредмећења садржаја стваралачке свести доведен је на нулту тачку, да би се коначно уметност ослободила од утопије и почела да се бави стварношћу; то је формула, литургијско гесло концептуалних уметника - каже Кадијевић. - Ако је то постигнуто и ако је преовладала једна опција симулације ординарне стварности, онда по мом мишљењу то нипошто није укинуло традиционалну уметност. Напротив. Баш то што се стигло до нулте тачке даје право и оправдање за повратак утопије, концептуализацију утопијских сцена и утопијске свести која се базира на илузионизму, на фикционализму, свему ономе што они презиру.

Ђорђе Кадијевић са члановима породице и власником галерије на отварању изложбе / Фото Приватна архива


Уверен да се "одређена врста ексцентричног понашања не може прогласити за уметност", Ђорђе истиче да уметност никада није мењала стварност већ мора бити утопијска:

- Једна је ствар бавити се ординарном стварношћу, али сасвим друга бавити се уметношћу. Разлика је у томе што је ординарна стварност ноторно банална, а уметност надокнађује неподношљивост ноторне збиље, оно чега су се егзистенцијалисти Сартр или Ками гадили, говорећи о несносној беди постојећег. Када бисмо примили стварност онакву каква одиста јесте, ми је не бисмо ни поднели у њеној неисказаној простоти и грубости. Да бисмо ту беду издржали, нама је утопија неопходна.


То је смисао уметности, повратка утопијским преокупацијама, што се осећа и у галеријама, где више не излажу обојене пивске флаше, него се поново виде слике, каже Кадијевић:

- Такви су и ови колажи, и сви моји филмови - настали из револта против реалности коју ја не прихватам, као ни ви, нити ико... И то не само ову нашу, провинцијску, локалну, него ни глобалну стварност. Ми живимо у јако несрећно доба, у једном периоду историјске дигресије. Како ли је лепо било живети почетком 20. века, када се говорило о уједињењима, када су се водили ослободилачки ратови, када су се славиле победе. А како је одвратно од краја 20. века, када све што је тада створено одлази у прах због најлуђих ствари, због примитивизма и будалаштина. Наравно, све је то и европска кујна. Нисам ја несрећан што сам изгубио југословенску идеју, јер је нисам изгубио, носим је у срцу. Али ја сам изгубио европску идеју, и ту сам дубоко разочаран. Европа није смела дозволити пропаст Југославије, она нас је издала!


ИГРА, НЕ ИГРАРИЈА

- НАИЂУ тренуци када човек има тешкоће да поднесе себе, имате потребу да радите нешто рукама, и из те потребе су настали колажи као једна врста игре која није играрија него има одређени степен озбиљности коју имају и моји филмови - каже Кадијевић, који већ седам година предано сецка шарене папириће из (углавном модних) часописа, стављајући их у сасвим нови контекст.