ПРВИХ четрдесет пет минута готово дваипосатног хепенинга "О месу и бетону", бразилске кореографкиње и редитељке Лусијане Лара, протекне у лаганој шетњи гледалаца хангаром у Луци Београд, са папирнатом кесом на глави, док учесници, они из Бразила (и публика је још учесник), узимају понеког за руку и шетају с њим около. Касније, Бразилци трпају отпад из црних врећа у своју одећу, до енормних размера. То траје, уз шкрипеће звуке пластике, која пуца под тежином, док се флаше тару једна о другу. Онда, исти ти учесници, испреплетани у жестокој борби, између нас, ослобађају једно другога тих "уметака", при чему стргну и одећу. Као да им је живот у питању, боре се да се из тог људског клупка ослободе, и, тако наги, беже у угао. Дуго тако стоје, док их ми окружујемо. Ухвативши се за руке, прођу, у тој формацији кола хангаром, док се публика склања с пута, или учествује, са њима, у окретању. Људи, голи и обучени, круже у неком мистичном плесу, дуго.

Врло је важно описати овај хепенинг (који није досегао сложеност позоришног перформанса), због тога што би га сваки од гледалаца могао другачије интерпретирати. Питање је личног доживљаја, искуства, степена сопствене социјализације и гледалачког стрпљења, како се определити за причу, нит, која води кроз ову инсталацију. А сами учесници, они који "раде" (тешко их је назвати глумцима, па и играчима), они посвећено, у некој врсти транса, приањају телима за бетон (отуд наслов), отимају се беспоштедно, играју, као у неком паганском ритуалу.

Тешко је отети се утиску да присуствујемо неком прапочетку, са кесама на глави, обезличени, бесполни, као неки први људи, који се тек уче колективном животу. Тек кад "кесе спадну", атмосфера живне, јер се тек тада живи, стварни људи сусретну за извођачима, који су, до тада, били њихове вође. И игра се мења. Извођачи постају посматрани од публике. То више није идилична игра.

Прочитајте још - ПОЗОРИШНА КРИТИКА - 53. БИТЕФ: Гастарбајтерска љубав из почетка

Лусијана Лара има сасвим очигледну намеру да увуче публику у догађање, које траје. Но, ту намеру не следе спонтано и извођачи. На пример, када је неко из публике покушао да се, склопљених очију, својим телом преплете са кружном формацијом голих тела, они су само подигли руке, да гледаоца пропусте напоље. Из тога се јасно видело да је у питању интерактивна, а не суштински имерзивна представа. Ко је хтео да се игра са њима, није у томе успео.

Као већина сценских пројеката, који истражују у "филозофији ђубришта", као метафори за талог историје и цивилизације, и ова има јасну и недвосмислену поруку, да смо окружени ђубретом, а пластика је, својом токсичношћу, јасан знак стања, до кога смо довели не само планету, која нам је станиште, него и наше односе, пре свега.

"О месу и бетону" није превише сложен пројекат за тумачење, како покушава да се представи. Он се обраћа инстинктивном, чулном, телесном у гледаоцу и тиме постиже истинитост, али сасвим посредну. Осим што се испод кесе на глави тешко дише, наше тело у овој представи није лудичко, оно је само уморно од силног стајања у месту и шетње у малом радијусу. Природног додира са извођачима није било.