Редитељ Борис Митић: Свету је потребна утеха

ФИЛМ "Слатко од Ништа" Бориса Митића, пред нашу публику стиже после светске премијере у Локарну и приказивања на још десетак престижних фестивала у свету и признања које је добио, 7. маја у Сава центру отвориће овогодишњи Белдокс (Међународни фестивал документарног филма).

Изузетну филмску авантуру нашег најнаграђиванијег документаристе, каква у српској кинематографији до сада није виђена, по његовом сценарију снимали су директори фотографија у 70 земаља света. Музику су компоновали светски мајстори кабареа, Паскал Комлад и бенд Tiger Lilllies, а наратор је музичка легенда Иги Поп.

- Сви хоће да сниме филм о неком Нечему, а ја сам желео филм о Ничему, не зато што више немам афирмативних идеја, него управо зато што верујем да Ништа може да буде одличан катализатор за позитивно схватање свега што мислимо да знамо. Ништа је у филозофском, психолошком и хуманистичком смислу последња табу тема, а кад се човек упусти у истраживање Ничега, увиђа колико је оно, заправо, карика која нам недостаје - каже, за "Новости", редитељ који иза себе има четири документарца и 25 светских награда на више од две стотине фестивала.

* Шта сте хтели насловом "Слатко од Ништа" да укажете публици?

- Мени је овај филм, пре свега, био креативни изазов - све време сам имао у глави какав ће бити дискурс главног "јунака" тог Ништа. Какав ће бити он, како ће се осећати, какав ће имати шмек. И испоставило се да он има разне референце, да су се у њему нашли и Корто Малтезе, Шекспир, Клинт Иствуд, Том Вејтс... Мени лично, кад се све сабере, Ништа има врсту утешне и позитивне функције, и на мом либрету пише да је то један допадљив, неочекивано орасположавајући документарац. Зато се на српском и зове "Слатко од Ништа". Тај језички парадокс указује на то да је овај филм нешто што је другачије од онога што смо навикли да гледамо, а онда да је Ништа слатко, што одмах отвара питање како Ништа може да буде слатко. На крају, он указује да и од Ништа може да се направи неко слатко, и да се стави у "зимницу". Јер, ја сада овај филм доживљавам као врсту трајне утехе, у том либрету који сам направио налазим одговоре за све што ме занима, и непрестано ме изненађује колико има примењену улогу у животу.

* Иги Поп каже да сте направили ренесансни филм... Како сте успели да остварите сарадњу с таквом планетарном звездом?

- На једном фестивалу критичари су записали: "Иги Поп је глас Ничега, у филму о свему". А на самом почетку рада на овом филму, који је трајао осам година, као наратора најављивао сам Џека Николсона. Блефирао сам себе, али треба бити толико луд, треба живети с тим блефом, и претпоставити као да ће се он стварно десити. Заиста сам правио документарац као да ће ту бити неко калибра Џека Николсона, а с њим сам могао да контактирам преко Владе Дивца. У међувремену, Николсон је посенилио, више не игра, и кад сам завршио текст, одједном сам приметио Игија Попа на "Јутјубу", како у дуету с неком Францускињом пева шансоне. Он има 70 година и тело тинејџера, препланули "Флорида тен", и толико је дивно остарио, толико се некако умирио, толико му је глас постао сензитиван да очарава. Иги Поп оличава ону кловновску, дечју заиграност, али и огромну харизму, енергију, издржљивост и декаденцију... Одлучио сам да га позовем, нисам га познавао, а успео сам да га стартујем "одоздо" - преко неких пријатеља који су познавали људе који су радили технику на његовим концертима. Дошао сам до његових францускх менаџера, шармирао сам их, и кад је сценарио коначно дошао у његове руке, пристао је.

* Филм отвара разна егзистенцијална питања?

- Човек би у старту помислио да Ништа води ка нихилизму, ка депресији и још већој тескоби. А то Ништа, заправо, толико све релативизује у нашем животу, и своди на оне суштинскије и битније ствари за наше постојање. "Слатко од Ништа" се поиграва са умишљеношћу, претераном амбицијом, похлепом, брзином којом живимо. Попут књиге "Шаптач псима", овај филм је "шаптач људима", који им указује на лепоту малих, свакодневних ствари које чине живот. Уводни део шпице на филму преводи се на српски као "утешна документарна парабола која се римује доста често, и у којој Ништа враћа све на своје место".

"ШАМАРИ" ЕМОЦИЈА

* ШТА је била ваша амбиција са овим чудесним документарцем?

- Заситио сам се филмова који хоће нешто важно да кажу, а углавном делују као извађени из контекста, јер не уважавају комплексност стварности. И колико год је документарни филм забаван као доживљај, мало сам га се превише нагледао, и својом мотивацијом, превише ми је постао калкулантски и преумишљен. Осетио сам да желим да правим један потпуно немогућ филм, из једне реторичке провокације. Изненађен сам колико гледаоци у свету излазе расположени са овог филма, колико то Ништа "ишамара" све редом, и овај свет на тренутак учини много прихватљивијим.