Марко Манојловић: Свет се убрзао и полудео

У АТЕЉЕУ 212, “родној позоришној кући” Душана Ковачевића (како је сам писац назива), на репертоару је нова представа с његовим потписом: “Урнебесна трагедија” у режији Марка Манојловића вечерас ће имати премијерно извођење на Сцени “Мира Траиловић”.

После остварења “Без маске” (с којим је дебитовао у Атељеу пре десет година), “Ај, Кармела” и “Ожалошћена породица”, Манојловић четврти пут режира на истом месту. Сада је пред њим нимало лак задатак да “атељеовског” писца постави у “родној кући”, две и по деценије после великог успеха праизведбе у Звездара театру.

- Бранимир Брстина имао је неколико предлога, али се убрзо одлучио баш за “Урнебесну трагедију”. Моја је срећа да нисам гледао прву представу јер сам био мали, а стицајем околности ни филм - објашњава Марко Манојловић. - Прочитао сам комад и он ме је веома узбудио, растужио, емотивно “разнео”! Осетио сам неку танану, нимало катарзичну, дубоку тугу. Са сурово тачним питањем дечака на крају, оним које лебди над свима нама: ко сам ја?

Прича у којој се “не зна ко је луђи” и нико никога не разуме, отвара и многа друга питања на која није лако наћи одговор - порекла, кривице, идентитета, наслеђа...

- Нисам имао потребу ништа да актуелизујем, радња је смештена у 1989. годину, када је данашње лудило почело да се наговештава. У међувремену, свет се толико убрзао и полудео да не оставља времена за реакцију. Свакодневно добијамо толико информација, па изгледа да много више знамо. Али из свих тих делића немогуће је склопити слику у мозаик и наслутити куда би човек и свет могли да иду. Данас су људи постали апатични, незаинтересовани, затварају се у себе и своје животе. Чини се да више није могуће покренути неку врсту заједничке идеје.

Зато, објашњава редитељ, чини се да су људи у време настанка Ковачевићевог комада били виталнији и загриженији за теме које су их се у то доба тицале, попут репресије комунистичког система и жеља да се о томе проговори.

- Људи су, једноставно, имали више страсти. У немогућности реакције на хаос у ком живе, млади људи се данас (бар привидном) равнодушношћу бране од живота. На неки начин се - угасе. Ковачевић пише како стално гомиламо теме, а ништа не решавамо. Уосталом, имамо ли и данас јасан став према најважнијим историјским питањима. Да ли је прва Југославија великосрпска творевина или, заиста, племенита жеља свих Југословена за уједињење? Да ли је комунистички режим друге Југославије био злочиначки или градитељски? Да ли су ратови деведесетих велика неправда против Србије или наша кривица?

Манојловић истиче да смо због свега овога стално располућени и не можемо да прођемо кроз катарзу губитника или победника, увек смо између:

- У мом историјском уџбенику сукоби у бившој земљи обрађени су једном реченицом: “Распад Југославије настао је грађанским ратом 1991- 1994”. То је све што пише... Душко Ковачевић је суштински политичан писац, али он у својим делима стално преплиће колективну и интимну драму. Осећате да су његови ликови продукт свог доба.

Наш саговорник је имао осам година када је први пут изведена “Урнебесна трагедија”, ипак, и те како су му јасне околности времена у којем је драма настала:

- Берлински зид се срушио 1989. године, пала је гвоздена завеса. Цео свет, поготово Источну Европу, захвата осећај заједништва и оптимизма. За то време ми се, у контраритму, распадамо. Слична је ситуација и са либералним капитализмом. Напада нас у најгорем облику, када већ и Американци схватају да је његов опстанак немогућ. С друге стране, они који раде у државној и приватној фирми, као да не живе у истој држави! Док је у државној “распашој”, у приватној раде толико да нико не сме први да изађе с посла. Унутрашњи притисак који се данас згуснуо у нама код Душка се осећа фантастично још пре готово три деценије.

Редитељ открива да вечерашња представа почиње аутентичним радио-исечком из вести 1989. године, а он гласи: “Када би писац хтео да се бави данашњим реалношћу у Југославији, имао би проблем жанра јер не би знао да ли су седнице ЦК СКЈ трагедија или комедија.”

Занимљиво је да је у свом досадашњем редитељском опусу, Манојловић два пута (“Смрт”, “Свирај то поново, Сем”) постављао на сцену комаде Вудија Алена. Проналази ли у његовој црнохуморности сличност са нашим Ковачевићем:

- Вуди Ален има занимљиву позицију “Кафке са отклоном”. Посматрајући свет с дистанцом, даје удобност гледаоцу у стилу “све је свеједно, само нађи оно што теби функционише”. У томе је веома духовит и пружа утеху, бар мени као гледаоцу. Иначе, као редитељ увек волим да с делом почнем као гледалац или читалац. Ако због нечег заплачем или се на нешто насмејем - онда ћу то и радити. Парадоксом живота баве се и Душко Ковачевић и Вуди Ален. Као код Чехова: “Диван дан да се човек убије”... Уосталом, како човек данас да делује кад само у једном дану примети толико нелогичности да, кад би хтео да их исправи - не би стигао из куће ни да изађе...

НЕВЕН И РУЖА

ПРЕД публиком Атељеа 212 вечерас ће се наћи пети наслов Душка Ковачевића. Сви претходни били су и праизведбе: “Маратонци трче почасни круг”, “Радован Трећи”, “Пролеће у јануару”, “Свети Георгије убива аждаху”.

У новој “Урнебесној трагедији” гледаћемо Соњу Колачарић, Бранислава Трифуновића, Амара Ћоровића, Катарину Жутић, Небојшу Илића, Аницу Добру, Бранимира Брстину, Бранислава Зеремског и Радомира Николића.

Занимљиво је да је Аница Добра у првој поставци играла (дванаестогодишњег) дечака Невена, а од сада ћемо је гледати у улози Руже. Сценограф је Весна Поповић, а костимограф Борис Чакширан.