Горан Петровић: Живот у три кутије

ЗАСТАВНИК прве класе ЈНА у пензији не сналази се у времену садашњем, а не жели ни да се прилагоди: одлучује да се пресели у подрум своје зграде, препун ствари које су обележиле његову прошлост - значке, књиге, униформа, дипломе даваоца крви... Постаје живи експонат једног заборављеног доба и заборављене земље у којој је оставио најбоље године, снагу и емоције - сиже је комада Горана Петровића „Матица“, чија је праизведба у суботу (12. марта) на сцени Атељеа 212, у режији Рахима Бурхана.

Један од наших најзначајнијих и најтиражнијих писаца (нови роман „Испод таванице која се љуспа“ појавио се прошле године у издању наше куће) трећи пут биће „виђен“ на позоришној сцени.

- Није ми било лако, није то моје поље - каже, уз готово стидљив осмех, Горан Петровић. - Тек после четврте књиге прозе себи сам признао да сам писац. Морао бих да напишем још неколико драма да бих се осећао као драмски аутор...

После „Опсаде цркве светог Спаса“ (за коју је драматизацију и режију урадио Кокан Младеновић), „Скеле“ - коју сам назива „пригодним текстом са елементима драме“ (написан поводом 200 година српске државности, такође у Младеновићевој режији), пред позоришну публику стиже „Матица“. Овог пута, радио ју је специјално за Атеље 212, у сезони која носи назив „Неджт Yу“.

- Нисам сигуран какав сам текст урадио свеукупно узевши, али има неколико добрих реченица - наставља у свом стилу, овај по много чему нетипичан саговорник. - Било је узбудљиво писати, у једном тренутку сазнао сам и ко ће играти. Схватио сам и какво су задовољство имали писци који су стварали за одређене глумце. Иначе, Театар у подруму Атељеа 212 и симболички одговара простору у коме се радња дешава: подруму једне десетоспратнице.

А „матица“ је онај шестоугаони део, шраф без кога не може да функционише бицикл. Наравно, наслов комада носи вишезначну симболику и нема везе само са трудом заставника Гавриловића да у подруму поправи унуков бицикл:

- Подрум, као и сваки други, „скупља“ старе ствари и људе. Склони смо да врло лако одбацимо све што нас, између осталог, чини оваквим какви јесмо. Одете на бувљак и видите колико не бринемо о то мало континуитета који имамо, готово је невероватно какве се књиге избацују из библиотека... Нечији животи и успомене сабију се у две-три кутије, онда оне оду на врх неког ормара, па се у једном тренутку нађу у подруму, да би у наредном моменту дошле до контејнера. Следећи корак је бувљак. А свака та кутија има причу...

Петровићев јунак, заставник Гавриловић, напустио је добровољно стан и са својим „кутијама“ отишао у подрум, уступајући место сину који је, као избеглица, дошао с породицом. Отац се повукао да би им обезбедио простор јер, како каже, не може да живи у стану са толико емоција:

- Има око нас пуно људи који су се повукли. Нема то много везе са идеологијом, али јесте метафора оне велике Југославије која је завршила у „подрумским просторијима“. Комад само прати судбину људи и, на неки начин, некадашње државе. Нисам желео да говорим о било чијој кривици: поједини људи су се обрели као кривци, а да ништа нису скривили. Такви су и ликови мог комада. Син који је завршио марксизам данас нема посла, жена заставника је живот провела у селидбама и сад када може, коначно, да живи на миру са својим мужем - не живи, пуковник (Гарвриловићев друг из војске) који има амбицију да исправи енциклопедију Југославије, па на њеним маргинама записује своје примедбе...

„Матица“ је, све у свему, прича о изолацији у најширем смислу. Јер, неки „не учествују“ у сопственом животу зато што то не желе, а други зато што не могу:

- Постајемо безосећајно друштво. И превише заблеснути светлом реклама и рефлектора. Али и поред толико „светлости“ ретко успевамо да препознамо и видимо оно што треба. Ја сам детаљиста, чини ми се и на пољу драме: покушавам да читаоца и гледаоца упозорим да је свет, заправо, сачињен од детаља. Зато наша комуникација не би требало да се састоји од голих информација, већ од приче. И мој текст је писан, надам се, са пуно духовитих детаља. Они су ту и да подвуку трагичност јунака. Нажалост, данас смо огуглали на трагедије било које врсте: гледамо ТВ серију, док испод тече кајрон како је неко негде бацио бомбу и страдало толико и толико људи. Постало је то нешто „текуће“ и у буквалном смислу.

А на питање како смо ми постали тако безосећајни, Петровић не нуди лаконски одговор:

- На цивилизацијском нивоу имамо императив младости, лепоте и поседовања. Спремни смо да све учинимо не бисмо ли задовољили неке потребе, а у ствари, живимо симулацију живота. Верујем да многи људи тога нису ни свесни. То што се живимо у једној врсти обиља (без обзира на то што је реч о сиромашном друштву) не значи да суштински било шта бирамо... Већ неколико месеци ме мучи једна слика из Беча, галерије „Албертина“ и гостујуће излежбе посвећене Микеланђелу и Пикасу. Већина посетилаца је можда први пут имала прилику да види тако нешто. Па ипак, углавном су уместо слика и скица мајстора, гледали у екран на којем су се вртели фулмови о Микеланђелу и Пикасу. То није нормално...