Београдске приче: Једна сахрана - две конфесије

ПОГРЕБ једног угледног Београђанина изазвао је општу неверицу становника престонице пре 86 година. Све новине су писале о једној необичној недоумици у којој су се нашла два свештеника - један православни а други муслимански.

Причу је, на самом одласку са животне позорнице "приредио" Влада Јовановић, иначе пристојан и угледан човек. Променом вероисповести неколико година пре него што се упокојио, унео је забуну чак и међу две своје кћери, које о очевом гесту нису знале ништа.

- У трентку када је прота г. Јокановић требало да приступи опелу по православним обичајима, појавио се муслимански свештеник г. О. Хаџић и старог Београђанина сахранио уз церемонијал који прописује његова, исламска вера - бележе новинари листа "Време".- Гест г. Хаџића, при свем том што је била наступила једна непредвиђена компликација, и ма колика да је била неприлика у којој се одједном нашао, био је уистини отмен. Он је читав проблем решио брзо и лако. И сам сусрет двају свештеника, православног и муслиманског, који су дошли да суделују на једном те истом погребу, био је изванредно коректан. До споразума је одмах дошло.

Потом је господин Хаџић објаснио представницима штампе шта се у ствари догодило.

- Право да вам кажем, мој положај је био врло деликатан, нимало завидан у оном тренутку. Пре и изнад свега, ја изузетно волим ову земљу. Никада нисам за то да се уноси ма каква конфесионална забуна. Али моја је дужност као свештеника била, када сам макар у последњем тренутку био обавештен о сахрани једног муслимана, да се она обави по обичајима које ислам прописује.

Тада је прича почела да добија обрисе на основу којег су ствари постале јасније. Пошто је био позван на спровод у овако необичним околностима, сетио се и тога да је он лично, шест година раније венчао покојног Јовановића по прописима Курана.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Силуете неког другог града

О конфесионалним изменама Јовановић није известио никога из православне цркве, чији је члан до тада био, и тако су се два различита Божја човека појавила на последњем испраћају.

Потом су пажљиви новинари кренули у потрагу за правом истином. Епилог приче сазнали су од његових уцвељених кћери, које ни саме нису знале за очеву одлуку.

- Оно што у свему остаје као најинтересантније, то је да покојникове кћери све до тренутка кад се г. Хаџић није појавио на погребу нису знале да им је отац био исламске вероисповести. Зашто је он то задржао у тајности од своје деце, коју је необично волео и према којој је увек био нежан, остаће заувек нерасветљено. Госпођица Радмила Јовановић која је за изгубљеним оцем дубоко уцвељена, тек сутрадан је, међу службеним актима свога оца нашла да је он заиста прешао у ислам. Ове службеничке листове имала је и пре тога, али јој није пало на памет да их разгледа.

Млађа Јовановићева кћер је, на крају, сазнала да њен покојни отац није могао да се разведе од своје треће жене Зорке, а из аката је видела да је прешао у ислам и да му је развод тек тада одобрен. После се венчао са Мартом Вердер из Цириха у џамији и остао до краја веран муслиманској вероисповести.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Гроцка и њене безбројне тајне

Тако је Београд брујао о једној чудној сахрани, двојици свештеника различитих конфесија, и једној љубави, коју је покојник најзад осетио као "праву" после три неуспела брачна покушаја.

Православна црква и њена правила нису показали склоност да младожењи одобре овако "амбициозан" гест, али муслиманска правила су била другачија. Тако је Јовановић унео у јавни живот забуну, а нама остаје да пожелимо да је у приватном животу последње године провео живећи у оствареној љубави.