Београдске приче: Како је некада ишао пут од Земуна ка Београду

ОДВАЈКАДА су Београд и Земун стремили један ка другом, и одувек их је неко или нешто раздвајао. Граница којом су се Сава и Дунав уместили између две вароши била је и место судара цивилизација. Са једне стране је довде допирала Отоманска империја, а са друге јој је била супротстављена Аустрија, а потом Аустроугарска.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Од Балканске до Београдске

Па ипак, током прошлости би се догађало да једно царство потисне оно друго, тако да су и једни и други имали потребу да поставе понтонске мостове како би спојили Земун и Београд. Током историје их је било пет, али њихов век трајања није био предуг, највише по једну или две године. Проблем са таквим мостовима јесте што су ометали пловидбу, па су често морали да буду расклопљени како би важне лађе могле да прођу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Паригуз за тешке ране јуначке

ПРЕТЕЧЕ

Интересантно је да је свих пет понтонских мостова било постављено на истом месту где се и данас налази Бранков мост. Први друмски мост у Београду такође је био постављен на истом месту, носио је име Мост витешког краља Александра и део данашње грађевине ослања се на његове темеље.

У време аустријске власти од 1717. до 1739. године овде је постојала још једна чудновата грађевина, а то је био Мост на палисадама, који је био намењен онима који су хтели да стигну до Земуна, када већ пређу понтонски мост. Било је то време када је област данашњег Новог Београда била препуна баруштина и живог песка и неретко би се догађало да путник намерник који жели да се пробије кроз ту пустош - у њој и остане, негде дубоко испод песка и мутне воде у коју би забасао.

Зато је постојао Мост на палисадама, зашиљеним деблима дубоко набијеним у тло. Градитељи би их укопали дубоко у сигурнију подлогу и тек онда поставили дашчани пут на врху. Тако је ова необична грађевина омогућила трговцима и путницима да стигну из једне у другу варош.

Па ипак, дуго су ова два града била удаљени један од другог много више него што је то чинила "обична географија". До Првог светског рата са једне на другу страну гледали су становници Србије и Аустроугарске, а потом је све прерасло у огроман војни сукоб који је окончан нестанком "црно-жуте" царевине. Потом и ова два града стичу нове контакте и саобраћајне везе којима је посвећена ова прича.

МАКАДАМ

Између два рата овде је постављен пут од макадама, који је имао потпуно другачију трасу. Друм је био сачињен од камених коцки, а његова траса је после Моста краља Александра ишла дијагонално премо данашње Палате "Србија". У савремено доба житељи главног града после моста иду оштро удесно, Булеваром Николе Тесле, или настављају праву, булеваром који носи име Михајла Пупина, а између два рата постојао је само један пут и он је ишао дијагоналом између ова два модерна булевара.

Од 1935. године уз ободе овог друма спроведена је и трамвајска пруга тако да је уведена линија "14" која је спајала Земун и Београд. До одварања Моста краља Александра (који су наши преци често звали и Земунски мост), једини вид превоза био је брод, да би касније почео аутомобилски и аутобуски превоз, али је травај веома брзо постао најекономичнији и најјефтинији.

Путања је од моста прво пролазила поред тадашњег Сајма, а коловоз од камених коцки касније је водио према Земуну, и такав пут данас постоји само у делу изнад Студентског града ка болници Бежанијска коса. На старим фотографијама се виде призори са десне дунавске обале с краја тридесетих година прошлог века.

САЈАМ И ЛОГОР

ГЛЕДАНО са београдске стране, пут је прво водио поред Београдског сајма, који је данас постао обично ругло и заборављен део варошке историје. Сајамске хале су од 1937. биле једно од престижних градских места, све док није стигао Други светски рат и преобратио овај скуп павиљона у злогласни концентрациони логор.