Жељко Самарџић: Мој пут још траје

Жељка Самарџића ћете, током лета, најчешће пронаћи на мору, у барци, уплетеног у тишину и успомене, или на обали, уз песму, вино и драге људе. Иако је човек Неретве, свој мир је пронашао уз „бонацу“ Јадрана, далеко од узбурканих вода, изнад којих је прешао све судбинске мостове и дошао до оних година у којима зна где му је срце, где сидро, а где срећа. Увек између Мостара, Београда и Бококоторског залива, великих концерата, непролазних песама, важних успеха и болних сећања, носталгије и радости, прожима се и плете његова животна прича, препуна искушења, и његова музика, препуна емоција. Обе описује на себи својствен начин, сликовито и искрено, помало поетски, помало боемски, на моменте сетно, али увек са оптимизмом. Више од двадесет година је прошло од када је наручио још један виски, не слутећи да ће, уз њега, поново изградити живот. Много тога се од тада променило, али не и једна ствар која сажима све. “Умостарена душа”.

* Прешли сте шездесету. Остварили толико тога. Шта вам, из године у годину, доносе све беља коса и све израженије боре? Нову врсту животне радости, мудрост или сету?

- Радост и срећу је тешко дефинисати. Колико је човек задовољан зависи од његове способности да од свог живота направи оно што жели и што га чини срећним. Али опет, колико год знао, на то не утиче само он и то свакако није условљено годинама. Као ни сета. Знала ме је продрмати и са двадесет. Довољно је било да чујем “Мостарске кише” или Шербеџијину рецитацију Арсенове песме “Не дај се, Инес”. Године се некако провуку, као лопов, на прстима, неприметно. Тек ме понеки бол у леђима или тренутак кад заборавим део текста омиљене песме, подсети да су оне ту и да ће свакодневно, дрско и некажњено, красти по неко парче онога чиме се, у младости, разбацујемо, и не слутећи праву вредност. Требало би да смо, са толико животног искуства, мудрији, али мислим да мудрост не иде увек под руку са годинама. Нагледао сам се и наслушао и превише оних, које, само због респекта према броју година, не могу именовати. Као кад купите трешње или шљиве на пијаци. Увек се провуче по нека кварна и црвљива. Тако вам и године, у пакету, подвале и оно што би сте, најрадије, бацили у смеће.

* Постоји ли „жал за младост“ и у чему највише?

- Младост је дивна сама по себи. Сумњам да постоји неко ко не воли завртети понеки филм из младости. Ретки су они који, осим своје старости, немају неки други, лепши доказ да су живели. Младост имамо да бисмо правили глупости, а старост да би за тим глупостима жалили. Хвала богу да свако животно доба нешто одузме, али понешто и поклони. Да ли је то факат или само утешно размишљање једног шесздесетогодишњака, више нисам сигуран. Ипак, ја нисам човек који се много осврће за собом. Свака животна доб је лепа, уколико сте реални и прилагодљиви. Још увек пред спавање планирам свој најбољи дан, и то је оно што је у мојим рукама, а старост је неупитна.

фото Filip Shobot

* Ваша каријера је, током последњих деценија, једна од највећих у региону. Оставили сте дубок траг. Када се окренете, шта каже срце?

- Срце затрепери, јер све то, из ове позиције, изгледа као сан. Управо сам тако нешто прижељкивао, и десило ми се у, можда, најтежим животним тренуцима, када је музика била сламка спаса за мене и моју породицу. Албум који сам тада снимио и песма “Сипајте ми још један виски”, су ми отворили врата једног новог, обећавајућег животног пута, оног који је дошао када се “срушио сав мој свет”. После ње, дошле су многе дивне песме које је публика заволела и које су постале својеврсно љубавно штиво. Без великих песама нема озбиљних каријера. Не могу замислити како би ми изгледао живот без музике. Заиста је велика привилегија радити и живети од посла који волиш. Музика ми је, и у духовном и у материјалном смислу, донела све оно што ме данас чини срећним и задовољним човеком.

* Популарност вас је освојила у пуном сјају. Шта је, можда, реметило тај сјај и да ли вам је, понекад, сметао?

- Сваки посао има својих бољих и лошијих страна. Музику и таленат да помоћу ње улепшам неки тренутак, пре свега себи, а онда и другим људима, сматрам благословом. Таквим приступом правим око себе барикаду за све оне који ту префињену страну музике прљају. Нагледао сам се свега и свачега, са оволико година искуства, од кафана до концертних дворана, али уверен сам да искрен и поштен приступ послу публика зна да цени.

* Прешли сте пут са дна до звезда. Шта ипак нисте успели, а желели сте?

- С годинама сам постао реалнији и моје жеље су, такође, постале реалније. Већина њих се остварила. По природи сам скроман човек и не доживљавам себе као звезду. Мој пут још увек траје. Нисам “окачио копачке” и планирам да снимам још лепих песама. Релативно скоро сам објавио албум „Мила“, у који сам уложио много труда и времена и, колико видим, исплатило се. Реакције су одличне и то ме чини одлучнијим да наставим. Овај посао, уколико се може назвати послом, обожавам, и све док буде тако, ја ћу га радити са истим жаром. Да би сте пренели нешто лепо другима, морате то да имате у себи. Кад је у срцу пламен, нека искра ће излетети и на уста.

фото Filip Shobot

* Увек истичете да сте срећан човек. Како се срећа проналази после ратног вихора који вам је однео све, губитка детета, рањавања, избегличког живота. На који начин сте сачували себе и поново изградили живот?

- Ја сам, нажалост, један од ретких који је из те несреће изашао као срећник, али опет, сигуран сам да се и та срећа, некако, мора заслужити. Када сам, са супругом и три кћерке, бежао од рата, намера нам је била да покушамо отићи у Аустралију. Међутим, Београд је, уместо успутне, постао наша задња станица на путу ка новој шанси. Ту љубав коју сам осетио, на неки начин сам морао узвратити. Надам се да сам својом музиком у томе, донекле, успео. Моји први концерти у “Сава центру” су се звали “Београду с љубављу”. Музика ми је помогла да на развалинама саградим један нови живот за себе и своју породицу, какав сам само могао пожелети. Негде у тим рушевинама сам затрпао и неке старе и тешке успомене.

* Са каквом емоцијом се присећате тренутка када сте, први пут након рата, посетили Мостар? Да ли је тешко “у свом дому бити гост”?

- Тешко је описати тај осећај. Поготово што су ране биле још свеже. Много тога се променило и притом не мислим само на зграде и порушени мост, као симбол града на Неретви. Порушило се много тога у људима. За санирање таквих рана потребно је знатно више времена, али ја сам оптимиста. Сада је на неким новим генерацијама да поправе ствари и том дивном граду врате стари сјај, на који смо, сви ми, рођени Мостарци, били поносни. Ја сам из Мостара отишао у тренутку када тамо више није становала љубав. Међутим, Мостар никад није отишао из мене. Носио сам га и носим, свих ових година, по целом свету, и он је нераскидиви део мог бића. Мој пријатељ, композитор из Сарајева, Армин Саховић ми је једном рекао: “Умостарио си душу”.

* Које старе мостове у животу сте прешли, а на које се још увек не усуђујете да закорачите и знате да, можда, никада нећете?

- Мостови су за мене симбол повезивања, победе човека над природом. Они спајају различитости и људска срца. Њима је неопходна друга обала да би испунили сврху свог постојања. Ценим људе који граде мостове и, у неку руку, себе сматрам једним од њих.

* Сматрате ли да вам је, ипак, на неки начин, све враћено, да је равнотежа успостављена, да вам је надокнађено све што сте некада изгубили, у сваком смислу?

- Сумњам да постоји човек који за нечим не жали. Ја бих заиста, из ове позиције, био нескроман када бих, упркос свему што ми је живот приређивао или одузео, био незадовољан овим што ми је до сада подарио. Знам да време иде у једном правцу, трудим се да идем у корак са њим, и не остављам много разлога за кајања и погледе уназад. Не волим баш кад ме сећања понесу и мислим да је боље место од успомена овде, данас и сутра.

фото Filip Shobot

* Јесте ли опростили? Другима, себи, животу, помирили се са неминовностима и шта вам је то донело?

- Јесам. Праштати је хришћански. Опростом нећеш променити прошлост, али зато хоћеш будућност. То ми је донело неки унутрашњи мир. Свакако је лакше тако, него кад комадима прошлости храниш своје демоне.

* Туга је остала у вама и осећа се кроз ваше песме, али и оптимизам који сте поменули. Шта га чини оправданим и искреним?

- Оптимиста сам по природи, а осмех је за мене обавезан састојак лепо проживљеног дана. Волим да се смејем, а волим и да засмејавам људе, кад ми то пође за руком. Ако нисте нескроман човек, разлог за добро расположење увек можете да нађете. Знам да живимо у тешким околностима и да има много људи који живе на ивици егзистенције, али морамо тражити начин да будемо позитивни. Срећа се понекад крије у малим стварима. Додуше, често нам баш мало фали да је докучимо, али не треба одустајати и предавати се. Чак и када вам потону све лађе, сетите се да знате пливати. Мислим да моја животна прича може бити пример многима, којима фали охрабрења и мотива.

ПРОЧИТАЈТЕ И:  Жељко Самарџић: "Мила" најављује албум

фото Filip Shobot

* Стабилан брак, добра деца, дивни унуци. Каквим речима описујете свој породични живот, а да то нису уобичајене, улепшане приче за медије?

- Нисам од оних познатих личности које имају једну причу за јавност, а другу, која, по правилу, није тако бајковита, у стварности. Врата мог породичног дома су, много пута до сада, била отворена за новинаре. Много ми значи подршка и љубав која долази из породичног дома. Сви заједно смо ушли у ово што се зове “каријера” и некако се заједно и носимо са тим. Они су моји саветници и критичари. Не постоји ништа драгоценије од тога. Постоји мудра изрека која каже да си богат тек кад имаш нешто што не би никада могао купити новцем, а то је, пре свега, породица.

* Море вас „лечи“. У чему највише?

- Кажу да је лек за све слана вода, било да су то сузе, зној или море. Интересантно, али на мору могу остати читав дан, па и дуже, преко ноћи, потпуно сам, на барци, а да се ни у једном трену не осетим усамљено. Нисам сигуран како зову те везе, када једно другом постају центар света, у којем речи, каткад, нису потребне. Тако се истински одмарам. Биће да сам се уплео у те мреже, или је море бацило неке чини на мене. Мене није тешко орасположити и обрадовати. Понекад је довољан леп, сунчан дан да ме пробуди. У Котору се будим рано и не могу вам објаснити ту магију и лепоту, која оставља без даха, када сунце провири и обасја Боку и Котор, још помало сањив и ушушкан у векове. “Бонаца” и барка која клизи, као по уљу. Та лепота ме испуњава.

фото Filip Shobot

* Како данас описујете своју животну причу и шта је њена основна порука?

- Закључујући по ових неколико поглавља, до сада исписаних, рекао бих да писцу није мањкало маштовитости и талента за драматургију. Од идиличног детињства, у једној великој земљи, до Цариградске улице, моје данашње адресе, на Дорћолу. Оно што се налази између је најбоље описати насловом познатог филма ”Живот је чудо”. Много животних лекција ме је изградило и учинило оваквим какав сам данас. Неке су биле јако тешке, али мислим да се из таквих највише научи.