ЈЕЗИВА СУДБИНА ЛЕГЕНДЕ ЈУГОПЛАСТИКЕ: Сина су му убили у Београду, преживео је рак и сепсу, а данас као бескућник скупља флаше по контејнерима...

Легедарни кошаркаш из златног доба Југопластике из Сплита, Михајло Мановић Цврца (70), сплетом несрећних животних околности нашао се на самом дну.Живот му је ређао велике ударце, убиство сина, болест, да би на крају завршио као бескућник, који скупља пластичне флаше по контејнерима да преживи...

Старији Сплићани у лику овог седамдесетогодишњака, који лута улицама града, препознају некадашњу кошаркашку звезду, члана славне генерације који је учествовао у стварању величанствене Југопластике. Иначе, Мановић је рођени Београђанин, играо је за Раднички, али је шездесетих година прешао у Сплит.

"Био сам дечко коме се смеши велика спортска каријера, коју сам и остварио. Мој узлет је почео када сам као шеснаестогодишњак након играња у Радничком прешао у редове КК Сплита, који је 1968. године постао Југопластика. Сплит је за мене био "цвит Медитерана", сан који ми се остварио на најлепши начин: Еј, млад, са добрим уговором, пун ентузијазма под кошевима! У мојој генерацији су играли великани попут Дамира Шолмана, Креше Ћосића, Драгана Капичића, сви златним словима исписани", присећа се Цврца за "Слободну Далмацију".

"Било ми је дивно, а и клуб је доживео своје најбоље године. До 1977. године, дакле током десетогодишњег раздобља, освојили смо низ великих победа, издвајам Куп и првенство СФРЈ и Куп Радивоја Кораћа."

Уследио је велики пад у његовој каријери. Доживео је суноврат, из прволигаша је отишао у друголигашки тим КК Далвин. Тада почиње и његов животни пад.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ОЛ-СТАР У ШАРЛОТУ: Американци бољи од остатка света, Богдановић бројао до 15

"У међувремену сам се 1971. године и оженио, добио шест година касније сина коме сам дао име по оцу Јовану. Други се, у договору с бившом супругом (обоје су данас покојни) требао звати по њеном оцу, Роко", казе Мановић.

Роко није дошао на свет, јер се Мановић развео од супруге и касније је добио старатељство над сином.

Legenda Jugoplastike MIhajlo Manovic preživeo je smrt sina, karcinom i sepsu, zvali su ga i četnikom i ustašom, a danas bez krova nad glavom skuplja flase da bi se prehranio https://t.co/uADJMjhCTn via @SlobodnaDalmacija

"Посветио сам се подизању сина. Возио сам шлепер на релацији бетонара Стинице – Мертојак – Клис-Коса и тако неких годину дана, док нисам прешао у предузеће Југопластика. Ту сам био возач директора радне организације. Радио сам десетак година, до рата. Која иронија, уместо паркета клуба Југопластика постао сам радник предузећа, ал добро. Имао сам плату и станарско право Сењановићевој улици на Бачвицама. "

"1980. године сам добио понуду да преузмем јуниоре Југопластике. Е, то је био леп повратак. Посрнула екипа се уздигла до титуле првака Сплита, па Далмације, Хрватске и потом целе Југославије. први тим ушли су Собин, Перасовић, Стегић, Цамби, Барчот, Перић… Било је то већ 1981. Био сам срећан, били смо прваци. Али некоме је сметало и опет добијам ногу. Након информације да напуштам клуб, клинци су скупили паре и поклонили ми сат. Плакао сам, али требало је живети даље."

Цврца је касније позван да преузме женску екипу. Имали су сјајне резултате, али након неког времена екипа је расформирана.

За време рата, легендарни кошаркаш је био непожељан у Сплиту.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЛЕНДЕЈЛ ЗА "НОВОСТИ": Партизан може и у Евролигу

"Мој Јован, тада ученик седмог разреда основне школе избачен је из школе и клуба где је играо за младе кадете. Данас кад питају: “гдје си био деведесет и прве?”, мој је одговор једноставан и поштен: морао сам отићи, оставити стан, своју прошлост, најљепше године у Далмацији. Јован и ја отишли смо у стан код моје мајке у Београд, живјели у заједници с њом и мојој сестром и њеном фамилијом. У Сплиту сам био "четник", у Београду "усташа". Ипак 1994. постајем тренер прве екипе БАСК-а. Примао сам плату, син је растао, све се некако сложило."

Живот му је променила језива трагедија. Изгубио је сина.

"Сина су ми убили 2007. године, кад је био на прагу тридесете, а ја имао педесет и осам. Знате како кажу, да једна невоља не долази сама, е ја сам школски пример. Тешко сам се разболео. Оперисао сам карцином бубрега, жучи и дванаестопалачног. Скоро сам умро од сепсе. Тада ми је докторка у Београду рекла да сам медицински феномен. Отишао сам у пензију, мајка је преминула, стан у Београду је припао сестри која је такође умрла, а њена деца су га продала. Остао сам без ичега. Једина некретнина у Београду ми је синов гроб на Бежанијској Коси, који посетим два пута годишње, јер је аутобуска карта од 80 евра прескупа за некога ко има пензију 100 евра", рекао је Мановић.

Одлучио је да живи у Сплиту иако је и тамо све изгубио.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ИЗ ОЛИМПИЈАКОСА ПОРУЧИЛИ: Без страних судија не играмо више против Панатинаикоса!

"Данас сам бескућник. Скупљам флаше, имам пријатеље, имам шта да једем, а за смештај се сналазим. Знате шта? Није ми до кафића и излазака, али волео бих да могу да идем у теретану, да могу да је платим. Још у мени куца спортско срце. И у позориште бих волео да могу чешће да идем, али ту не могу да се жалим, јер ме понекад пријатељица позове кад има улазнице. Волим културу, волим Сплит, море, дуге шетње Жњаном и купање у вечерњим сатима, лети након дугог врућег дана, кад се претходно добро накрцам флашама. Није ме срамота, то је живот. Такав какав је, мој је – закључује Михајло Мановић."

Извор: Слободна Далмација