Београдске приче: Како је изгледала последња кућа на Ушћу

Тешко је замислити призор у којем на огољеној, новобеоградској обали Саве стоји само једна усамљена кућа. Ово скромно здање стајало је ту до краја тридесетих година прошлог века, када је коначно "историја дошла по своје", а неугледни кућерак срушен.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: "Судар" дрвених коцки и асфалтних машина

Па ипак, прича је почела знатно раније. Снимак овог здања начинио је фотограф "Данске групе", конзорцијума два предузећа која су насипала област на којој се простире данашњи Новог Београд. Насипање је почело 1938, а окончано је три године касније, пред почетак Другог светског рата.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Запреге уместо фрижидера

Иако је потоња, комунистичка пропаганда говорила како је све што је везано за настанак Новог Београда настало под њиховим режимом, истина је била нешто другачија. Целу област од данашњег Бранковог моста до Ушћа, и потом према Хотелу "Југославија" насули су радници ова два предузећа током последње предратне деценије.

Пре тога су овде биле баре, стараче и мртваје, које су овај део данашњег престоног града чиниле крајње неприступачним и непријатним. Уз обалу је допирао друм који је стизао до самог Ушћа. А тамо се налазила ова кућа и одатле сећање на њу.

Била је то преостала караула из које су последњи пут Аустроугари са своје територије упућивали злокобне и намрачене погледе ка тадашњем Београду. Границу је чинила Сава, а овде је већ почињало "црно-жуто" царство, како су га још звали.

Београд је престао да буде погранични град после Првог светског рата, када се границе новонасталог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца померају знатно северније.

По окончању Великог рата нисмо били сасвим сигурни на који начин би град требало да искорачи на леву савску обалу, мада су идеје о таквом проширењу биле све чешће. На крају, радове на насипању отворио је тадашњи председник Министарског савета, односно владе Милан Стојадиновић 20. маја 1938. године. Неколико година касније, у фебруару 1941. године велики архитекта Драгиша Брашован отворио је душу новинарима листа "Време", када је обелоданио идеју да се подигне Нови Београд, као и да је планирано да у том, модерном насељу буде настањено око пола милиона људи.

Као и многе друге сјајне идеје и ову је прекинуо Други светски рат, да би је касније ипак реализовале нове, комунистичке власти. На челу тог пројекта био је Никола Добровић, за којег данас тврде да је родоначелник Новог Београда. Ипак, учешће Брашована не бисмо смели да гурнемо у историјски запећак.

Враћамо се старој кући. До ње је у аустроугарско време водио прашњави друм који су ондашњи властодршци ове области звали Друм Марије Терезије. У славу једне од највећих владарки свог времена, ова џада је дуго носила њено име, све док и коначно пут није пресељен. У ствари, ако ћемо баш сасвим прецизно, остаци тог пута и сада воде кроз насеље које зовемо Старим сајмиштем, и то је централна саобраћајница која пролази кроз њега.

Тако се Марија Терезија повукла са ових простора, као и њени потомци. Караула је још подуже време остала да самује уз речну обалу, све док није засметала радницима који су милионима тона песка насипали целу ову област. Тада је дошло време да и њу сруше.

Караула је одживела свој живот, прегурала је један, велики рат, али је онда остала непотребна за сврху за коју је била сазидана. Војске и бојовници су се повукли, границе су премештене далеко од Београда, а кућа је засметала онима који су почели да праве насип који је до данас остао обележје престонице.

Тек понеко сећање и старе фотографије подсећају на мир неког далеког, летњег дана од пре осам деценија. И неки стари Београд који је у време када је овај сниматељ стварао фотографије - имао тек око 300.000 становника.

ГЕОМЕТРИ

Прво је требало ваљано измерити и уцртати све координате који ће бити важни за насипање ове области. А за тај посао су били најважнији геометри. Стари фотографи су сачували и њихов "тим" у "акцији" у време док, вероватно, нису ни слутили како ће данас изгледати овај део града.

БАРЕ И КОМАРЦИ

Свако ко се данас усуди да кука што у граду има много комараца требало би да зна да је Београд био веома тежак за живот у предратном периоду, поготово када су ови "крволоци" у питању. Наиме, новобеоградска страна била је препуна бара које су, опет, биле одлично легло за комарце.

Старе баре су биле обрасле трском, и представљале су савршено станиште за ове инсекте. Истина, новобеоградска страна није била једино легло комараца, јер је дуго на другој савској обали била Бара Венеција, све до друге половине 19. века, где је ових инсеката било безброј, као и на месту данашње Бајлонијеве пијаце, у дну Скадарлије.

ВРБАК

Ушће до краја тридесетих година није било тако прецизно одређено као данас, већ су се и Сава и Дунав често изливали, поготово с пролећа када се отопи снег, а вода учини да реке надођу.

Тада је постојало још једно острво, уз Велико и Мало ратно. Звало се Врбак, а њега су први новобеоградски урбанисти спојили са обалом, пошто су насули канал који га је од ње одвајао. Тако данашњи шетачи између Хотела "Југославија" и самог Ушћа у ствари корачају кроз део који је до рата такође био омање острво.