Zoja Grbović (17) uspešno se bori i na stazama i u školskoj klupi: Srpske skije mogu u vrh

ZOJA Grbović je novo lice srpskog sporta, pred kojom je izazovna budućnost: hoće li ostvariti svoje snove u skijanju i izboriti se za mesto na Zimskim olimpijskim igrama 2022. u Pekingu ili će nastaviti da trenira iz ljubavi, čekajući neku novu priliku. Olimpijski savez Srbije se već ponosi njome, jer je u Lozani na Olimpijskim igrama za mlade osvojila 10. mesto u superveleslalomu, sa svega 0,86 stotinki slabijem rezultatu od prvoplasirane Švajcarkinje.

- Da li će ovo dugo da traje? Moram kući da učim, idem popodne u školu - stidljivo je pitala Zoja čim je došla u "Novosti", na svoj prvi intervju i slikanje za medije.

Kada su prošli početni trenuci treme od nepoznatog, devojka od 17 godina je pričala o svom životu, prenatrpanom rasporedu, školi, treninzima, putovanjima, takmičenjima, druženju, i neverovatno je slušati kako neko tako mlad za sve nađe vremena. Zoja ide u treći razred Prve beogradske gimnazije i oduvek je odličan đak. Do pre dve godine profesionalno je trenirala tekvondo, a završila je i nižu muzičku školu (šest razreda).

- Kada me pitaju kako sve postižem, ne znam da odgovorim. Prepuštam obavezama da me vode. Kada sam na putu, a to je često, posvećena sam skijanju i samo treniram. Ima nas petoro u timu, a vodi nas odličan trener Božo Jaklin, koji je zadužen za program i plan rada. Termini trka se stalno menjaju, pa tako, na primer, danas dobijem poziv da se putuje za tri dana i na osnovu obaveza u školi kažem da li mogu ili ne mogu da idem. Trudim se da sve uklopim, i zato, kad god sam kod kuće, samo učim. Svesna sam da u Beogradu dosta toga propuštam, ali stignem da se vidim i sa društvom. Iako je teško, uvek znam da sam sama tako birala, i ne žalim. Sve vidim kao izazov, ne kao odricanje - kaže Zoja, tiha, vesela i nasmejana.

Grbovićeva je na skije stala sa dve godine, na Kopaoniku, pored mame Nađe, nekadašnje skijašice, a danas instruktora skijanja. Čim je naučila osnovna pravila počela je sama da skija, iz ljubavi, od jutra do mraka.

- Mnogo sam skijala sama, i kada mi se svidelo, počela sam da se takmičim u Srbiji. Videla sam da sam dobra, i ubrzo sam se prijavila na međunarodna takmičenja. Tamo sam se uverila da sam uspešna... I tako je sve spontano krenulo - seća se početaka, i dodaje da je u prva četiri razreda, od decembra do aprila, išla u školu na Kopaoniku.

Trebalo je sve to izdržati, a podrška i disciplina su, prema Zojinom mišljenju, bitne stvari na putu koji je odabrala:

- Roditelji su moja najveća podrška i pomoć. Uvek me podržavaju u onome što volim. Ono što od mene zavisi je disciplina u radu, i ona je u sportu najvažnija. Naučila sam da se ne nerviram zbog rezultata kada znam da sam bila dobra na stazi.

Danas, kao većina tinejdžerki, ni Zoja još ne zna šta bi od budućnosti, ali ima jedan cilj i trenutno njemu teži:

Zoja je kao profesionalac videla mnogo svetskih staza i skijaša. Skijala je na glečerima, na raznim planinama, čak je stigla do Čilea, i samo na jednom mestu više ne skija.

- Odem na Kopaonik zimi, da vidim mamu. Sad sam bila tamo da gledam sestrine trke... Kada sam tamo uglavnom šetam, nikada ne skijam, osim ako staza nije obezbeđena za trening. Strah me je da me neko ne "pokupi", jer tamo niko ne zna da skija. Dva puta mi se to dogodilo, a jednom sam povredila koleno - ne želi Zoja da rizikuje.