Košarka

Mi ne zakucavamo, ali dajemo sve za Srbiju: Ana Dabović ne sumnja da će košarkašice bodriti puna dvorana tokom borbi za olimpijsku vizu

Miljana Rogač

01. 02. 2020. u 21:51

Ne sumnjam u naš narod, da će to još jednom prepoznati i doći da nas podrže – kaže srpska reprezentativka

Ми не закуцавамо, али дајемо све за Србију: Ана Дабовић не сумња да ће кошаркашице бодрити пуна дворана током борби за олимпијску визу

OLIMPIJSKA viza je našim košarkašicama na dohvatu ruke. Na putu ka zvaničnoj overi u pasošu prepreke su im selekcije SAD, Nigerije i Mozambika. Amerikanke, kao svetske šampionke, već imaju obezbeđen plasman u Tokio, pa će se preostala tri tima na turniru u beogradskoj hali "Aleksandar Nikolić" od 6. do 9. februara boriti za dva mesta. Jedna od glavnih karika srpskog tima Ana Dabović (30) veruje da će reprezentacija još jednom napraviti pravi posao pred domaćom publikom.

- I dalje pamtim utakmicu u novembru 2015. godine protiv Nemačke, kada smo igrale pred ispunjenim "Pionirom". Drago mi je što ćemo opet biti na istom mestu i nadam se da će biti interesantno. Mi ne zakucavamo, nismo zanimljive na taj način, ali imamo želju, emociju, trudimo se, dajemo sve za Srbiju... Ne sumnjam u naš narod, da će to još jednom prepoznati i doći da nas podrže. Bilo bi lepo da dvorana bude puna, da uživamo i zajedno izborimo vizu.

Prvog dana turnira, u četvrtak od 20.00 rival je moćni drim-tim. U subotu će odmeriti snage sa Nigerijom (17.00), a u nedelju sa Mozambikom (17.00).

- Ne bih baš volela da rešavamo pitanje plasmana u poslednjem meču. Ali s druge strane, samo želim da idemo na Olimpijske igre, pa ako će nas tamo odvesti ta jedna pobeda protiv Mozambika, prihvatam i tu opciju. Gledaćemo da najbolje što možemo odigramo protiv Nigerije, a prva utakmica sa Amerikom trebalo bi da posluži za navikavanje, da osetimo halu, koševe, da se mi zajedno "pronađemo". Nerealno je tu očekivati trijumf.

Tri i po godine je prošlo od prethodnih OI, na kojim je četa Marine Maljković bila na pobedničkom postolju sa bronzanim medaljama oko vrata.

BEZ DRUŠTVENIH MREŽANAŠA košarkašica slobodno vreme ne voli da provodi kao većina današnje populacije. - Nemam društvene mreže, volim da gledam dobre filmove, da čitam knjige. Sa dragim ljudima se čujem preko Whatsapp-a i to mi je dovoljno. S nekim sam u kontaktu svakog dana, s nekim jednom godišnje, ali tu su svi oni koji bi trebalo da budu.

- Moram da priznam da je meni najdraži trenutak u reprezentaciji bio kad smo osvojile zlato na EP 2015. godine u Budimpešti. Ali naravno da su OI san svakog sportiste, i već dugo mi je u mislima taj Tokio. Stvarno sam zahvalna Marini što nas je u Brazilu vodila na otvaranje, jer ako to ne doživiš nemaš pravi osećaj da si bio tamo. Mislile smo tada da nam je to kruna karijere, ali smo nastavile sa uspesima. Prošle godine bronza na EP u Beogradu, sad opet prilika da se ode na najveće takmičenje... Nadam se da ćemo 9. februara uveče slaviti.

Često se moglo čuti da eventualno učešće na Olimpijskim igrama za neke igračice znači i oproštaj od nacionalnog dresa.

- Ja uvek ponavljam kako sam još mlada. Ne bih volela sad da razmišljam o tome ko će prestati da igra. Stvarno želim da mlađe jednog dana nastave da grade ovo što smo mi započele... Uspeće ako shvate da nismo to učinile preko noći. Zadale smo im težak zadatak - zaključila je Ana Dabović.

TATINI SAVETI

OTAC Milan Dabović, košarkaški trener, jedan je od najzaslužnijih za sve što je Ana do sada postigla.

- Sigurna sam da se pet odsto od svih uspeha ne bi desilo da njega nije bilo. Usadio mi je pravi način razmišljanja, volim sa njim da popričam o košarci. Gleda sve, ali se ne meša mnogo. Ipak, više mi prija da se čujemo kada dobro odigram nego kad to ne izgleda baš kako treba. Onda, na primer, zovem mamu, tata se javi i pita me što bežim od njega - uz osmeh je otkrila Dabovićeva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije