Ispovest Perice Ognjenovića o karijeri i ljudima koji su je krojili: Oni koji me smatraju promašajem Reala vode se statistikom što je amaterizam

Stigao je u veliki Real Madrid 1999. godine iz bombardovane Srbije i beogradske Crvene zvezde. Ostao je u „kraljevskom“ klubu dve sezone i odigrao samo 12 utakmica. Ali je ostavio toliki trag da je javnosti i posle 20 godina veoma interesantan. On je Perica Ognjenović (43) i nema tog, koji se zanima za fudbal, a da za njega nije čuo, uprkos rekordno kratkoj karijeri u zenitu.

Španski „As“ ga se setio „El Atoma“ i uradio dugačak razgovor sa njim, opisavši ga kao „dragulja Crvene zvezde koji je došao u Real i za kratko vreme prešao put od iluzije do jednog od najgorih pojačanja madridskog kluba“.

Gde se trenutno nalazi Perica Ognjenović?

„Sada sam u Beogradu zbog virusa korona. Ali pre dva meseca potpisao sam kao trener za ekipu Zvijezda 09 iz Bosne i Hercegovine. Odradio sam pet treninga sa ekipom i onda nas je zadesila pandemija“, rekao je Ognjenović koji je trenersku karijeru počeo 2011. godine u mlađim kategorijama beogradske Crvene zvezde.

Odakle Vam nadimak "El Atomo"?

„Dobio sam ga u Španiji kada sam potpisao za Real Madrid. Ne znam tačno ko me je tako prozvao, ali sam počeo da ga viđam u medijima i nije zvučalo loše. Pretpostavljam da su me tako nazvali zbog stila igre i moje građe. Bio sam nizak desni krilni igrač, brz, sklon sprintovima“, setio se Perica.

Kada ste se zainteresovali za fudbal i sa njim sreli?

„Moj otac je bio fudbaler, ali ne na profesionalnom nivou. Sa 10 godina sam počeo da se „kačim“ za fudbal. Igrao sam prvo na ulici, a kasnije u ekipi iz svog rodnog grada Smederevske Palanke. Bio je to klub koji je odlično radio sa mladim igračima. Odande su me izabrali da igram za niže selekcije Jugoslavije, a onda me je na jednom od tih turnira videla i Crvena zvezda...“

Kakva je bila Smederevska Palanka tih osamdesetih?

„Bilo je to vrlo mirno mesto sa oko 30.000 stanovnika. Život je bio jednostavan na relaciji kuća - škola. Tamo sam upoznao i svoju devojku koja mi je sada supruga“.

Kada ste došli u Crvenu zvezdu?

„Tri godine nakon što su osvojili Evropski kup (1991). Primetio me je tadašnji trener Ljupko Petrović. Imao sam samo 16 godina, ali odmah me je stavio da se igram sa starijima“, setio se Ognjenović dolaska u Beograd pa nastavio priču o crveno-belom timu jer je novinara „As“ novine zanimao svaki detalj. „Pogledao sam u stranu kad ono Darko Kovačević, koji je igrao za Real, bio je tu Stanković, posle nastavio na Majorci, Đorović, koji je karijeru gradio u Selti... Odlična je ekipa bila na okupu.

Odlično Vam je krenulo u Crvenoj zvezdi, a onda je došlo do pada. Razorio Vas je Beograd?

„Pročitao sam negde, tada, da me je dolazak u veliki tim rasturio jer me je sve okolo ometalo. To nije bilo tačno, ni blizu istine. Uvek sam bio veoma profesionalan, trenirao sam jako. Nikada nisam imao problema sa životom i sa stavom. Bio sam neko vreme u prvom timu i ljudi su počeli da sumnjaju da li ću dostići viši nivo. A onda je na klupu Zvezde došao Kosanović i to je bila prekretnica.

Zašto?

„Dao mi je šansu i bio sam uvek starter. Recimo, Kosanović je bio „španski“ trener. Trenirao je kondiciono jednom sedmično, a ostalo sa mnogo lopte. Sa njim sam počeo da igram veoma dobro i tada su usledili redovni pozivi u reprezentaciju SRJ.

Tadašnja Jugoslavija je bila zemlja kojoj je bila potrebna sportska radost zbog političkih zbivanja.

„Sve to je mnogo uticalo i na fudbal. To je bio jedan od problema moje generacije, politički sukob. Sve je bilo zatvoreno. Navijači koji su imali jako lošu atmosferu u zemlji i velike nade su se polagale u Svetsko prvenstvo 1998. Godine u Francuskoj, ali pali smo u osmini finala protiv Holandije (2:1). Tog leta Madrid je već pokušao da me dovede. Od toga ništa nije bilo jer nisu postigli finansijski dogovor sa Crvenom zvezdom“.

Ponuda je glasila na pravo bogatstvo, u to vreme, od 400 miliona pezeta (2,5 miliona evra) ...

„Ne sećam se dobro tačne cifre. Stigao sam poslednjih dana dozvoljenog transfera, otišao sam na stadion, upoznao ljude iz Madrida, bio sam sa predsednikom. Sve smo potpisali, imali predstavljanje pred novinarima... Bilo je za mene sve impresivno i vrlo emotivno. Imao sam samo 21 godinu.

Stigli ste u Madrid kao potpuno nepoznat igrač. Kakav je osećaj bio?

Ognjenović na treningu Real Madrida
Stigli ste u svlačionicu prepunu zvezda, u tim koji dominira.

U timu tada bili su Sančez, Jero, Redondo, Raul, Mijatović, Šuker, Jarni ... Svi su bili sjajni drugovi, nije se osećalo kao da postoji neko ko odudara. Jero i Raul na svoj način, Roberto Karlos i Peđa na svoj ... Svi su bili sjajni fudbaleri. Bio sam dobro primljen. Bilo je lakše naravno kada u velikom timu imate zemljaka poput Mijatovića koji vam pomaže u adaptaciji. Nije on bio jedini“.

Ko ti je bila druga podrška?

Prvih meseci mi je puno pomogao Radomir Antić i njegova porodica, kojima želim da izrazim saučešće zbog njegovog gubitka. Mnogo puta smo išli u Radomirovu kuću. U Madridu su rođene moje obe kćerke i porodica mi je mnogo pomogla.

Šta vam je bila najveća prepreka u prilagođavanju?

„Najgora mi je bila povreda leđa. Brzo sam naučio jezik, za sedam ili osam meseci već sam govorio španski. Za mene je to bilo vrlo dobro. Kvalitet života u Madridu je izuzetan. Sve je bilo u redu, osim te povrede leđa koju sam zadobio ubrzo nakon što sam tamo počeo da treniram. Kad počnete loše, u ustima imate gorak ukus. Stvarno sam želeo da igram. To je bila velika prepreka za mene“.

Nekoliko nedelja po dolasku u Madrid, desilo se NATO bombardovanje Jugoslavije ...

„Hvala bogu da sam već bio u Španiji, ali naravno, to je emocionalno uticalo na mene. Prvih dana pokušao sam da dovedem brata u Madrid, bilo je teško izvesti nekoga iz zemlje. Za sve Srbe bilo je vrlo teško. Misliš šta će se desiti roditeljima. To je, naravno, uticalo i na mene. I promene u klubu. Kada sam došao Hidink je bio trener, onda ga je brzo zamenio Tošak...

Šta se dogodilo sa novim trenerom Džonom Tošakom?

„Nisam uspostavio nikakvu vezu sa njim ... Stranci koje je on želeo su došli, a ja sam bio mlad i povređen. Želeo sam da mu pokažem da mogu da igra. Ali ne. Poštovao sam njegovu odluku. Imao sam daleko manje opcija da igram. On je zatvoren. Nije bio loš prema meni, ali mi nije davao mogućnost... Kada je došao Del Boske sve se promenilo“.

Kako?

„Del Boske mi je dao minute. Sa njim je bilo dobro i situacija se promenila. Trenirao sam vrlo dobro, svi su to videli i to mi je bila šansa. Dok nije došla još jedna povreda. Igrao je sasvim dobro. Ok, nisam uvek bio starter, ali igrao sam po 30 ili 45 minuta, čak sam bio i pokretač igre ponekad te godine u kojoj je osvojena Liga šampiona. U toj Ligi šampiona uvodio me je protiv Bajerna i Junajteda ... Ocene su bile dobre. Malo sam igrao, ali ono što sam igrao puno mi je pomoglo. Del Boske je imao poseban karakter. Zatim je usledila promena predsednika u Realu i stigli su drugi planovi, a sa njim i drugi igrači“.

A sa Figom ...

„Figo je igrao na mojoj poziciji, bilo je jasno da za meni neće biti mesta. Valdano je razgovarao sa mnom, ali niko nije morao ništa da mi kaže. Sve mi je bilo jasno jer sam osećate kao da moram nešto da menjam“.

Napustili ste klub izlaskom na zadnja vrata i sa tužbom protiv kluba.

„To je bilo zbog zbrke u ugovoru, ali na kraju sam otišao u Kaiserslautern. Hteo sam da promenim sredinu i otišao sam iz Španije. U Madridu nije imalo smisla igrati za drugi tim“.

Da li ste ikada osetili anksioznost?

„Iskreno ne. U Madridu sam živeo prilično dobro, rođene su moje dve kćerke, život je bio vrlo dobar. Moj glavni problem su bile povrede. Kada fudbaler ima problema sa povredama i ne može da igra, ne oseća se dobro. To je bio jedini problem. Mnogi me pitaju da li žalim što sam potpisao za Madrid, jer sam mogao da imam drugačiju karijeru. Vidi, oduvek sam želeo da sledim svoje snove. Iz malog grada u Srbiji prešao sam u Crvenu zvezdu. To je već bio uspeh. Potom dolazi ponuda najvećeg kluba u Evropi. Sve je moglo da prođe i bolje bez tih povreda. To je moglo da mi se dogodi u bilo kojom klubu, u Fiorentini, Barci, bilo gde u svetu. Nikad se ne zna“.

Da li Vas boli što ste označeni kao jedan od najgorih igrača Real Madrida?

„Da misli samo na fudbal, da se koncentriše na svaki trening, da se ne nervira ako ciljevi ne stignu, jer će doći, siguran sam. Samo koncentracija na treningu, utakmicama i ni na čemu drugom. Jer, kad ste u Madridu, uvek će biti kritika, ljudi koji dobro i loše govore o vama. Želim mu mnogo sreće. I da nema iste probleme kao ja“, jasan je do kraja bio Perica Ognjenović.