Momčilo Otašević: Dostojanstvo nema cenu

Intervjui Momčila Otaševića nisu toliko česti, jer ovaj mladi crnogorski glumac svoju umetnost stavlja ispred naslovnih strana, izražavajući na taj način mnogo bolje sve ono što ga čini i kao čoveka i kao umetnika.

Utoliko više je njegova priča koja je pred vama vrednija, započeta davno, na pjeni od mora, preko velikih televizijskih, filmskih i pozorišnih uloga koje su mu donele status jednog od najtraženijih glumaca u regionu.

Trenutno ga gledamo u popularnoj seriji „Na granici“, a u intervjuu za naš list iskreno i otvoreno govori o svom životu, ulogama, iskustvima i granicama koje su mu donele slobodu u svakom smislu.

* Serija “Budva na pjenu od mora” vam je donela popularnost i sve ono što veliki TV formati podrazumevaju. Često glumci “planu” u prvoj uspešnoj ulozi i nestanu. Kako ste se sačuvali od toga?

Trudio sam se da ostanem u zanatu, bez obzira na to da li sam radio predstavu, film ili seriju. Uvek idem do kraja i dajem svoj maksimum ne bih li pošteno odigrao ulogu koju sam dobio. Mislim da je ključ u tome da samo treba dati sve od sebe i shvatiti da je gluma gluma, kako pred kamerama tako i u pozorištu. Samo se sredstva razlikuju, a ja uživam u „šaltovanju“ tih sredstava. Trenutno, recimo, snimam seriju u Hrvatskoj, za nekoliko dana idem u Crnu Goru da odigram predstavu i vraćam se nazad na snimanje. To je regularna nedelja mog života. Ali, zaista sam privilegovan i uživam u tome. Splet okolnosti, slučajnosti, kasting, sudbina, ljubav, odveli su me u Zagreb, ali sam stalno u pokretu, na relaciji Zagreb - Cetinje - Beograd, i to mi prija. Nije uvek lako, letovi, granice, besane noći, ali volim svoj posao i ne žalim se.

* Serija “Na granici” je vrlo popularna u Srbiji. Kakva iskustva nosite?

Fenomenalna. Za nijansu mi je bila draža serija „Kud puklo da puklo“, ali je isti žanr, slična priča, divne kolege, i to su dva projekta na kojima sam, zaista, uživao radeći ih. Karakteriše ih pametan humor i dobra satira koju jako volim. Neke stvari, koje su se kasnije desile u regionu, smo uslovno rečeno i najavili. Bila mi je velika čast da radim te serije i drago mi je zbog velikog uspeha koji su postigle.

* U filmu “Led” ostvarili ste jednu od najboljih uloga. Šta je najvažnije što vam je donela, pre svega u smislu glumačke zrelosti, ali i kao izazov?

To je moja prva glavna uloga, među takvom glumačkom ekipom, i to se nikada ne zaboravlja. Bio sam maltene dečak, imao sam dvadeset jednu godinu, kada sam stao rame uz rame sa velikanima kao što su Bata Živojinović, Nela Mihailović, Nenad Jezdić i Olga Odanović. Kada, kao mlad glumac, sanjaš svoj prvi film i prvu glavnu ulogu, verovatno tako sanjaš. Tri meseca sam sa tim ljudima svaki dan bio na setu i stekao neverovatno, neprocenjivo iskustvo koje me je naučilo mnogo čemu i ohrabrilo za dalji rad. Taj film mi je dao samopouzdanje.

* Šta ste poneli u glavi, šta u srcu, a šta u rukama, kada ste krenuli putem umetnosti kojom se bavite i još uvek vas određuje i kao glumca i kao ličnost?

U glavi ključne stvari kojima su me učili roditelji, dakle kućno vaspitanje i svest o tome da sam ja moralno, karakterno i familijarno Cetinjanin Momo Otašević iz te i te ulice, i da je tu moje sidro. Verujem da to mnogo govori. U srcu sam poneo veliku ljubav koju sam dobio od svih svojih ljudi, posebno od porodice, a u rukama zanat kome su me učili profesori na akademiji. To je ono na šta se i danas oslanjam i nosim u sebi, što me je izgradilo i odredilo moj pogled na život, rad i sebe samog.

* Koje prednosti nosi dolazak iz male sredine na velike scene i ekrane, a zbog čega je, iz vašeg iskustva, taj put teži?

U manjoj sredini se ljudi više bave jedni drugima, posebno unutar porodice, a to je najvažnije. Loše je što se u maloj sredini sve zna, ali i to ima svojih prednosti. Bezbrižnije je, sigurnije, opuštenije i lepše. Kad uporedim, recimo, svoje i detinjstvo današnje dece, razlika je ogromna. Mi smo naučili da cenimo one prave vrednosti, a to te na pravi način usmerava kad kreneš svojim putem.

* Čemu vas je gluma najviše naučila što vam je pomoglo i u privatnom životu?

Pre svega disciplini i strpljenju. I danas me uči tome i uvek me tera napred, u nove izazove koje nekad sam sebi nametnem, a nekad se tako poklope stvari. Nedavno sam preko dana snimao seriju „Drugo ime ljubavi“, od sedam ujutru do sedam uveče, a onda išao na filmski set i radio od osam uveče do četiri ujutru na predivnoj komediji „Po tamburi“. Svakodnevno sam bio u tom začaranom krugu, ali sam uživao. Odrazilo se sve to malo na telo, ali nije na dušu i u tome je suština svega. Uspeo sam da iskombinujem te dve stvari, da danonoćno radim, ali sve je lakše jer sada znam zašto radim. Sada sam i muž i otac i zreo čovek koji svom poslu pristupa sa velikom profesionalnošću i ljubavlju.

* Kako ste prevazišli iskušenja, stranputice, ispite strpljenja, sumnje?

Tu je ključnu ulogu odigrao kontinuitet rada koji sam, srećom, imao. Od moje prve uloge do danas prošlo je deset godina tokom kojih sam snimio hiljadu epizoda serija, desetak filmova i odigrao dvadesetak predstava. Kada sve to posložim i saberem, prezadovoljan sam rezultatom. Nisam imao vremena da razmišljam o sporednim stvarima. Išao sam iz projekta u projekat, davao sve od sebe u svakoj ulozi, i to je moju karijeru povelo pravim smerom, bez lutanja. Bilo je i grešaka, naravno, i danas ih bude. Realan sam prema tome i često kaznim sebe, ali se dobro borim i sa tim stvarima. Ako si pametan, naučićeš iz svojih grešaka.

* Koliko prostora u televizijskim serijama ima za iskazivanje svega što glumac može, ili je, iz vašeg iskustva, teatar mnogo plodnije tlo?

Pozorište je poligon. Pozorište je dom jednog glumca. To je naše. I mislim da je to najskuplje od svega. Volim tišinu pozorišta, volim odnos sa publikom. To je živo, vi tu dajete sve. Ako, recimo, sedite u prvom redu tokom neke predstave, i glumac se znoji na sceni, vi možete da osetite njegov miris, jer je to život koji se odvija ispred vas. Mislim da ne postoji skuplja gluma od te. S druge strane, uživam i pred kamerama, jer je to druga vrsta užitka i druga vrsta tehnike, odnosno sredstava koje koristimo. Druga vrsta umetnosti, a opet ista.

* Predstava “Hamlet” je trenutno verovatno nešto najkompleksnije što igrate u pozorištu. Jeste li pronikli u tajnu ove, za mnoge, uloge života?

“Hamlet” je bio divan poligon za igru. Sjajan test samog sebe. Teren za preispitivanje glumačkog habitusa. Povratak sebi. Napredak. Prišao sam ulozi kao i svakoj drugoj. Branio svoj lik iz sve snage i dao svoj maksimum. Najveći izazov je bio pobediti samog sebe, doći do nečeg novog, biti ili ne biti. Uvek se trudim da opravdam sve svoje likove i njihove radnje, tako da apsolutno opravdavam svaki Hamletov potez. Ipak, nije mi bilo lako zbog kompleksnosti uloge, ali i zbog očekivanja. Nekako mi se čini da glumca uvek “čekaju” kad dobije Hamleta. Mene su, izgleda, kako sam čuo i video, dobro dočekali.Božo Koprivica, koji je radio dramaturgiju ove predstave, je rekao: “Hamlet” je glad za apsolutnom iskrenošću. Iskrenost je neodbranjiva žrtva. Žrtva kao odluka, kao radost, kao milosrđe. Hamlet je mladićka zverska glad za slobodom, za harmonijom.”

* Delujete kao odmeren, ponekad zatvoren i oprezan čovek. Šta štitite svojom nepretencioznošću i time što medijski niste izbanalizovali svoju karijeru?

Pre svega štitim sebe. Vodim se onim da ko nije za sebe, nije ni za druge. Samim tim štitim i svoju umetnost, svoj rad i porodicu. Želim da živim normalan život i ne bih voleo da budem pojava u ovom moru svega i svačega koje nas okružuje.

* Kojoj pjeni od mora ili kamenu vašeg zavičaja se uvek vraćate i zbog čega?

“Dugi do” je moj krš, zato što sam tamo slobodan čovek. Tamo sam ja ja i svoj na svome. To, jednostavno, ne umem da opišem rečima.

* Preko kojih granica ne idete u životu i poslu?

Nikada preko granica dostojanstva, jer ono nema cenu.

* Šta je u vašem srcu uvek bez granica?

Na prvom mestu ljubav prema Maši, mojoj ćerki, a onda i celoj mojoj porodici.

* Jeste li ostvaren i zadovoljan čovek u meri dovoljnoj za sreću i mir?

Imam još puno toga da učim, ali jesam, mada me je ponekad strah da mislim da je sve dobro. To, valjda, ide s godinama. I to sam od glume dobio i naučio. Kad god sam pomislio da je nešto dobro, proba ili predstava su bile loše. Ali, to te tera da napreduješ i budeš bolji. Privatno sam srećan, imam divno dete i suprugu, familiju, drage prijatelje i svoj mir. Kao što sam i rekao, želim da živim normalno, a sreća je upravo u toj normalnosti i malim stvarima koje mnogo znače.

* Šta je izvesno na profesionalnom planu u budućnosti?

Filmovi “Posle zime” Ivana Bakrača i “Po tamburi” Stanislava Tomića.

* U koju novogodišnju želju je najvažnije verovati?

Iako će zvučati stereotipno, samo zdravlje. Naučio sam da je ono najvažnije.