JEDNA od onih koji najčešće nisu u fokusu javnosti, a svojim delima to zaslužuju je i Dušica Tasić, urednica emisije Jutarnjeg programa RTS-a i šef deska redakcije Regioni na istoj televiziji. Uz ove dve funkcije, Tasićeva je i autorka i voditeljka emisije "Na putu za Tokio", koju od sredine oktobra pratimo svakog četvrtka posle 9 časova, u okviru Jutarnjeg programa RTS. Ova svojevrsna emisija baviće se našim sportistima sve do Olimpijskih igara, krajem jula 2020, kao i svima onima "manje vidljivim", koji stoje iza njihovih uspeha, istorijskim, ali i životnim zanimljivostima vezanim za tu temu.

Deluje kao da je sve ovo previše različitog posla za jednu osobu, ali junakinja naše priče, energična, radoznala i "zarazno" optimistična lako se nosi sa svim. Kao da joj nije dosta posla, pa i tereta koji ide uz njega, gde god da ode, ona znatiželjno istražuje i ono što joj nije bilo u planu. Zbog toga joj nekada radni dan traje i više od 15 sati, pa "donese" mnogo nepredviđenog, kvalitetnog materijala.

Pročitajte još - Dušica Spasić: Nije mi bilo lako da pređem na Pink

Na televiziji je od 1994. a sport, kojim se sada dinamično bavi, voli još od malih nogu:
- Trenirala sam rukomet, malo igrala košarku, volim da vežbam, a često i trčim ujutro, mada nemam nikakvu brzinu niti izdržljivost. Pređem sedam kilometara najviše, ali, zato, špagu mogu i sad da uradim bez zagrevanja. Ne znam da li su geni u pitanju, ali već u prvom razredu osnovne škole imali smo domaći zadatak da gledamo utakmicu Zvezda - Partizan, pa da sutradan pričamo o tome. Bila sam zvezdaš, a moj tim je izgubio sa 3:2, pa sam cele noći plakala, jer nisam znala kako ću sutradan o tome da pričam na času. Glas mi je drhtao jer je Zvezda izgubila, a svi su bili oduševljeni, pa sam dobila podršku i od pedagoga da sam zvučala kao pravi sportski reporter. Volim da idem na utakmice, da navijam za reprezentaciju, a najviše pratim atletiku i košarku, fudbal ponajmanje.

"Na putu za Tokio" naslednica je emisija o Olimpijskim igrama u Sidneju, 2000. godine, Atini 2004. i Pekingu, četiri godine kasnije.

- Od Londona 2012. imamo serijale koji traju godinu dana uoči OI. Kolega Miki Terzić i ja pokrenuli smo tada emisiju "Na putu za London", zbog koje smo doslovno putovali tamo i to automobilom, a bili smo ponosni na to što je tog dana nešto slično počelo na Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju, a mi nismo kopirali nikoga. Pratili smo kako se priprema domaćin odnosno sportisti zemlje o kojoj se govori, uz podsećanje na ranije igre. Posle tih takmičenja, Olimpijski komitet Srbije prepoznao je da je to odlična reklama za njih, olimpizam i sport, pa se ovaj serijal našao u njihovom medijskom predstavljanju i ugovoru koji RTS potpisuje sa njima.
* Da li biste mogli da izdvojite neku od priča emitovanih do sada?

- Veoma sam ponosna na onu iz druge epizode serijala, vezanu za mladu bivšu kajakašicu Nikolinu Mijušković, koja je bila jedna od velikih nada našeg sporta, juniorka i mlađa seniorska prvakinja Evrope i sveta. Očekivali su od nje da bude kandidat za medalju u Tokiju, ali, nažalost, lekari su konstatovali da ima ozbiljne srčane probleme i zabranili joj učešće. To je prvi slučaj kod nas da su nekom sportisti direktno zabranili da se bavi sportom. Ona je to veoma teško podnela, mlada je, ima 20 godina, i ceo život podredila je sportu, odricala se svega, a cilj joj je bio da ode u Tokio. Do učešća u mojoj emisiji nikome nije javno pričala tome, na snimanju se rasplakala, a meni je bilo teško da i sama ne zaplačem. Imala je poverenja da mi to kaže, ali nije joj bilo lako. Sada ima drugi cilj da na OI u Parizu 2024. bude trener i vodi svoje takmičarke. Dakle, reč je o mladim ljudima koji nemaju isto detinjstvo i mladost kao njihovi drugari. Dnevno su po šest-sedam sati na treninzima, odriču se izlazaka, hrane koju vole, možda i ljubav trpi, pa dođu do nekog rezultata, znaju kako mogu da pomeraju granice. Imaju cilj, a do njega ponekad ne mogu da dođu iz nepredviđenih razloga. Sportisti su i paraolimpijci, za koje Olimpijske igre počinju mesec posle ovih, a baviću se i njima.

* Koje osobine "kvalifikuju" učesnike za vašu emisiju?

- Stalno čeprkam i tražim nešto drugačije što bi gledali i ljudi koje ne zanima sport kao zbir rezultata, nego i fenomenološki. Nekad dnevni događaji nametnu šta će biti, a nekad se dogodi da do nekog sportiste dođem igrom slučaja. Želela sam da u programu budu ljudi kojih se na prvi pogled i ne setimo, a imaju neobične priče. Imali smo ljubavnu sagu košarkašice Sonje Petrović i veslača Miloša Vasića, pa rvače, braću Nemeš, blizance - Viktor je pet minuta stariji od Mateje, ali sad ima 10 kg više od njega, jer nisu želeli da budu u istoj kategoriji, da se ne bi borili jedan protiv drugog. Bilo je reči i o Ljubi Martinoviću, lekaru odbojkaške reprezentacije, muške i ženske, koji je sa reprezentativcima od 1986. hroničar svih njihovih uspeha. Ova priča je neobična jer nikada nemamo u glavnoj ulozi lekara reprezentacije, koji preživljava sve isto kao i igrači, i pruža prvu pomoć kada treba, ali i prvi je navijač na klupi. Tu je i Nemac koji je pre sedam meseci krenuo peške za Tokio, trebalo bi za 16 meseci da pređe 16.000 kilometara, a ide auto-stopom samo kada je nevreme. Sviđa mi se kada mi neko kaže: "Gledao sam emisiju, sport me ne zanima, ali ona je super."

* Idete li u Tokio?

- Ne znam, volela bih, nikada nisam bila tako daleko, moja najistočnija tačka je Novosibirsk.

LISTA ŽELjA

* KOLIKO imate unapred osmišljenih emisija?

- Na papiru imam napisano koga mogu da dobijem i kad. Teško mi je da dođem do svih sportista jer ili nisu u zemlji, ili su na takmičenjima, neki još nisu ostvarili norme, pa ne žele pre toga da se pojavljuju. Imam listu svojih želja - vaterpolista Filip Filipović 15. decembra, selektorka košarkaške reprezentacije Srbije Marina Maljković, u februaru...