Banderas: Pikasa sam čekao ceo život!

MOJ prvi kontakt sa Pablom Pikasom dogodio se pre mnogo godina, kad sam bio dete. Sećam se da mi je majka, svaki put kada bismo prolazili pored njegove kuće, govorila: "Čuj, sine, Pikaso je tu rođen". Naša Malaga bila je pod diktaturom Franciska Franka ranih šezdesetih godina prošlog veka. Tada nismo imali mnogo junaka, ni nacionalnih ni svetskih. A Pikaso je bio izuzetno cenjen, uprkos tome što režim nije održavao odnos sa njim. Nije mogao da živi u Španiji kao član komunističke partije. Ipak, bio je sunce koje je bilo teško sakriti. Bio je konstanta, nevidljivi španski heroj koji je živeo u Francuskoj.

Ovako o slavnom zemljaku u ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti" govori holivudska zvezda Antonio Banderas (57), u čijim cipelama se obreo u drugoj sezoni dokumentarno-igranog serijala "Genije: Pikaso" (nedeljom u 22.00 na Nacionalnoj geografiji). Taj veliki i zahtevan zadatak nuđen mu je nekoliko puta tokom karijere, ali kao da mu dosad nije bio suđen. Svaki put bi se, kako kaže, uplaši osećaja odgovornosti da odigra osobu kojoj se divi.

PROČITAJTE JOŠ: Bez estrade u Guči

- Tako je bilo i kad mi je ponudu izneo režiser Karlos Saura. Moj strah nam nije doneo sreću, jer su se javili problemi oko autorskih prava za scenario. Napisan je drugi, ali njime nisam bio zadovoljan. Pokušali smo da se dokopamo prvog. U međuvremenu, prošlo je mnogo godina i bezuspešnih pokušaja da se oprobam u toj ulozi. U tom kreativnom ćorsokaku, pojavili su se Ron Hauard i Ken Biler. Pozvali su me u London i ponudili da glumim Pikasa, od njegovih četrdesetih godina pa do smrti (umro je u 92). Tada sam osetio da je došlo vreme da obujem njegove cipele.

* Da li vam je ova ponuda bila zanimljiva i zbog toga što iza projekta stoji Nacionalna geografija?

- Apsolutno! Takva institucija je garant da će ono što radimo biti zasnovano na činjenicama. Posle toga usledilo je ono što se uvek dogodi pri snimanju biografskih filmova. Znamo šta je lik pričao i radio, ali ne i zašto. Analiza mnogih događaja iz Pikasove prošlosti je nezgodna. Imao je ispunjen život, prepun drame. Njegovo stvaralaštvo ne može biti shvaćeno bez analize privatnog života i odnosa sa ženama.

* Koliko su dame uticale na njegovu umetnost?

- Bukvalno sve žene iz njegovog života bile su mu muze. Skoro da su otvarale nove faze Pikasovog slikarstva. Kod njega postoji nešto "drakulasto". Na neki način bilo mu je potrebno uzbuđenje nove ljubavi da bi nastavio da stvara. Nervozno je tragao za izlivom osećanja sa početka veze. Postoji i jedna smešna činjenica - on nije hteo da ode od svojih žena. Želeo je da ih zadrži u staklenom kavezu, što nije u redu. Ne verujem da se tako ponašao iz zlobe. Naprotiv! Smatram da ih je voleo i da je vodio računa o njima sve do svoje smrti. Takav je bio slučaj sa Mari-Terezom Volter ili Dorom Mar, koja se zamonašila sa skoro 90 godina. A tu je i Olga Koklova, sa kojom nije mogao da se rastane zato što je Franko u Španiji zabranio razvode. Budući da je ona bila Ruskinja, nisu mogli da se razvedu ni u Francuskoj.

PROČITAJTE JOŠ: "Deadpool 2" se zagreva za ogromnu globalnu premijeru

* Istovremeno se borio i protiv toga da zbog razvoda ostane bez polovine svog stvaralaštva?

- Sve je to bizarno, ali tako je bilo. U Pikasu postoji nešto detinjasto, što smo zaključili istražujući i čitajući o njemu. On je rano postigao uspeh i stekao bogatstvo, što mu je dalo izvesnu slobodu da radi šta god poželi. I on je to činio. Pikaso je planeta sa snažnom gravitacijom i oni koji uđu u njenu orbitu ostanu zarobljeni. To je njegov veliki greh. Bilo je teško ostaviti ga. Pa i za Fransoa Gilo, jedinu ženu koja ga je napustila. Ali ukoliko danas odete na "Vikipediju", pročitaćete da je ona bila francuska slikarka, poznata kao Pikasova žena. Čak i Gilova, mada se mnogo trudila da se odvoji od njega, napisala je knjigu sa izvesnim kritikama upućenim geniju iz Malage. Bila je, jednostavno, zarobljena njegovom gravitacijom.

KOPIJA BOLjA OD ORIGINALA

* POSTOJE li sličnosti između vas i Pikasa, osim što ste obojica rođena u Malagi?

- Malo. Pikaso je bio specifično biće - čovek izuzetnih sposobnosti da se izrazi slikanjem, u mnogo različitih stilova. Od toga što je sa 19 godina slikao kao Velaskez, pa do svetova Tuluza Lotreka, vremena provedenog u Parizu. Smrt španskog slikara i pesnika, velikog Pikasovog prijatelja Karlosa Kasagemasa značila je početak plavog perioda. Posle toga je prešao na "ružičasti", pa na kubistički, koji je delio sa Žoržom Brakom i Huanom Grisom, a onda je ušao u dublji odnos sa Mari-Terezom Volter u kontekstu neoklasicizma. Svega se doticao. Postoji anegdota da je posećivao ateljee velikih slikara, poput Marka Šagala, a oni bi sakrivali slike na kojima su u to vreme radili. Dešavalo se da Pikaso vidi sliku i potom naslika kopiju bolju od originala. Bio im je "neprestana pretnja".