OCA SU UBILI, KUĆU SPALILI, SAMO JE MOJA KRUŠKA ŽIVA: Novinarka Novosti posle 17 godina u svom domu u Kosovu Polju

Jelena Ćosin

16. 10. 2020. u 18:15

ОЦА СУ УБИЛИ, КУЋУ СПАЛИЛИ, САМО ЈЕ МОЈА КРУШКА ЖИВА: Новинарка Новости после 17 година у свом дому у Косову Пољу

Foto privatna arhiva

KRUŠKU pre mesec dana ubranu u dvorištu u Kosovu Polju u kom sam odrasla, još niko ne jede.

Previše je sećanja u njoj, uspomena na detinjstvo, na neka srećna i nesrećna vremena. Dobila sam je od Albanke koja je kupila našu porodičnu kuću i tada mojoj majci dala besu da je nikada neće poseći.

Sedamnaest godina je prošlo otkako sam poslednji put stajala pred tom kapijom. Bilo je to tokom zimskog raspusta 2003. godine kada sam iz Niša, gde sam se preselila zbog rata, došla u posetu roditeljima. Iako je već tada sve manje Srba bilo na Kosovu, ništa nije slutilo da će me sledeća prilika tu dovesti tek deceniju i po kasnije i to u neko novo, potpuno tuđe dvorište, gde je još jedino stablo kruške koje sam zasadila kao mala, ostalo isto.

Da posetim rodno mesto, imala sam priliku i ranije u dva navrata, ali je u tom malom gradu, nadomak Prištine, toliko toga izgrađeno da tada nisam uspela da prepoznam čak ni ulicu. Ovoga puta Albanac koji mi je tog jutra pomogao da posetim karaulu Košare i napravim reportažu o njoj, bio je uporan da me odvede da nađem porodičnu kuću koju smo, posle pogroma i proterivanja Srba u martu 2004. godine, prodali.

Foto J. Ćosin

Činilo se da smo se satima vrteli ukrug, kroz iste uzane ulice, kroz koje auto jedva prođe, u kojima sam odrastala, a koje više nisam mogla da prepoznam. Nestrpljivo sam čekala da u moru tih novih ogromnih kuća, modernih zgrada i prodavnica, koje nikada ranije tu nisu postojale, ugledam tu žuto-belu jednospratnicu ušuškanu u krošnje oraha, kajsije, kruške... Najpre sam prepoznala svoju osnovnu školu. I ona je izgledala drugačije, modernije. Zidovi obojeni nekim svetlijim bojama, a skulpturu narodnog heroja Ace Marovića, po kome je škola nosila ime, zamenila je skulptura Adema Jašarija.

Sadašnjost Kuća Trajkovića u kojoj su sada Albanci, Foto J. Ćosin

Kada smo stigli do Crkve Svete Katarine, koja je još jedino zadržala stari izgled, shvatila sam da smo opet promašili skretanje za moje dvorište. Vratili smo se nazad kroz sledeću ulicu vozeći sporije, i tada sam počela da prepoznajem komšijska dvorišta.

- Da, tu smo. Ovo je ulica. Evo je, to je moja kuća. Ovo pored su nekada bile kuće mojih stričeva. To je to - govorila sam Albancu koji me je vozio, dok sam se spremala da izađem iz auta.

Ideja da uđem unutra i pozdravim vlasnike nije mu se mnogo dopala, videla sam mu to na licu. Ne krivim ga, osećao se odgovornim za moju bezbednost. Mama je često govorila da su novi vlasnici fini i skromni ljudi, ali niko nije garantovao da oni i dalje žive tu.

SUDBINA Zlatibor i Radmila Trajković u svom domu pre tragedije 2004., Foto J. Ćosin

Unutra je mogao biti bilo ko. No, ipak, nije želeo ni da mi uskrati želju da još jednom kročim u dvorište u kojem sam odrasla. Video je i on kako su emocije preplavile razum istog trenutka kada sam se ponovo našla pred kapijom gde su me pre 17 godina ispratili otac i majka. Stajali su tada zagrljeni i mahali, dok je komšija koji me je vozio nazad za Niš, ubacivao moj kofer u gepek. Tada sam prvi put videla oca kako plače. Kao da je slutio da novo proleće ne donosi ništa dobro. Nastradao je od albanske ruke tri meseca kasnije, 17. marta 2004.

U momentu kada sam pružila ruku da pozvonim, na vratima se pojavila starija žena vedrog lica.

"Dobar dan", rekla sam joj na albanskom. Toliko sam umela da kažem. Glas mi je drhtao, kolena klecala, a pogled lutao čas ka dvorištu, gde je sve bilo kao u nekom drugom filmu, čas ka zbunjenoj ženi.

- Ja sam Jelena - nastavila sam dalje na srpskom, dok je vozač koji je stajao iza mene, pažljivo prevodio. - Vi ste od nas kupili kuću pre mnogo godina. Izvinite što ovako ulazim, ne zamerite mi, u prolazu sam i nisam mogla da ne svratim. Da li ste vi Igbal? Mama mi je pričala o vama - rekla sam joj.

Foto privatna arhiva

To je bila ona. Promenila je izraz lica. Kao da je htela da zaplače. Zagrlila me je i pozvala da uđem, da popijemo kafu. Nisam htela dodatno da je opterećujem, već sam je dovoljno uznemirila svojom posetom. U pogromu te 2004. godine, zapaljena nam je i kuća, pa je obnovljena nekoliko meseci kasnije od donacija stranih organizacija na KiM. Pošto tu više nije bilo života Srbima, morali smo da je prodamo.

Kako mama i sad priča, umesto da se raduje što je kupila novu kuću, Igbal je plakala kao kiša, jer je znala da uz muku koja nas je zadesila, prodaja ognjišta dođe kao so na ranu.

Mama joj je poželela dug i srećan život, da joj se sinovi ožene i da kuća bude puna dece.

Takvu sam je i zatekla u avgustu ove godine. Dečji gumeni bazen ispred, bicikli i igračke govore tome u prilog. Zahvalila sam se na srdačnosti i krenula ka izlazu. Probala sam da upijem svaki metar dvorišta koje ni u čemu nije bilo isto, dok su uspomene iz detinjstva navirale.

Plod Kruška posađena 1992. godine još rađa, Foto J. Ćosin

Nekada je to bilo veliko dvorište sa tri kuće i tri porodice svih generacija. Sada je svaka kuća zasebno ograđena. Stare pomoćne zgrade su porušene, a gladiole koje je sadila snaha, zamenio je dečji bazen i tek pokoja ruža. Orah koji je nekada bio preko celog dvorišta i sve do kućnog praga bacao hlad, posečen je, a stabla kajsije i dunje izgorela su tog 17. marta.

Jedino je kruška i dalje stajala tamo gde sam je sa bratom posadila pred polazak u prvi razred. Tik uz prozor njegove sobe. Igbal me je uhvatila za ruku. Rekla mi je da puno pozdravim mamu. Pitala me je da li smo svi dobro i pozvala da nekad navratimo zajedno, dok mi je u drugu ruku stavljala dve kruške. Za mamu.

Foto J. Ćosin

Po mom povratku u Niš, majka je odmah prepoznala plodove.

- Kruška iz našeg dvorišta?! - uzviknula je čim sam pomenula gde sam bila. - Nije je posekla?! Kada sam joj predala ključeve od kuće, zamolila sam je da nikad ne poseče krušku. Dala je besu da neće - priseća se majka, dok krušku stavlja na policu u dnevnoj sobi, kako bi još neki dan čuvala jedinu "vezu" sa kućom u kojoj je živela trideset i kusur godina, sve do 17. marta, kada je iz Kosova Polja, nekada važnog železničkog središta iz kog se vozom putovalo do Beograda, Sofije, Atine ili Minhena, proteran i poslednji Srbin.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (11)

ana

17.10.2020. 07:58

Draga Jelena i ja sam sa Kosova,znam o cemu pricate,nisam imala tragediju kao Vasu ali dusa mi oseca svu bol naseg naroda.Divni ste i tako nastavite,sva sreca ovoga sveta neka je sa Vama!

Kosovka

17.10.2020. 08:04

Za sve je kriva bivša vlada Jugosslavije što je dozvolila da naš narod beži od svojih ognjišta . Srbi žive sa madjarima u miru moglo je tako biti i na Kosovu tugo naša .

Brmbrm

17.10.2020. 09:16

Нажалост, једна од безброј тужних прича из живота српског народа на Балкану током 20. и почетком 21. века. Сви се надамо да их неће бити у будућности.

Darko

17.10.2020. 10:31

Stvarno , posmatrajuci sa ljudske strane,sve ovo preziveti je uzasno tesko.Narocito osecaj da vasih korena tamo vise nema. Mozda je bolje i ne odlaziti vise , jer nista nije moguce promeniti.Ostaju jedino tuzne uspomene koje se ozivljavaju ponovnim dolascima.

Maja

17.10.2020. 19:19

@Miki - Mi smo svi odolevali od 99. Na šiptarske udare, bez vojske, policije, bilo koje zaštite od terorista. Ko glineni golubovi ostavljeni. Koliko puta su nam upali u dvorište, lomili, pretili, a gde da idemo u kolektivni centar, ko srbi iz Hr. kako su prošli?! uzmeš što ti daju, bežiš a duša ti se kida. Nigde nisi dobrodošao. Ne sudite onima čijim cipela niste hodali.

Dragan

19.10.2020. 16:14

За сву несрећу нашег али и оног тамо народа на Косаову одговорни су пре свих бритони и германи.