BRAĆA MIŠKOVIĆ KONTROLIŠU BEZBEDNOST ZEMLJE: Kako je Jovanka reagovala na ovu informaciju

Kada je Rato Dugonjić rekao Titu da Jovanka hoće vlast, dobio je odgovor: "Ne dam joj ja! Oko kuće ću je pustiti, ali dalje od kuće - ne!" NE TREBA IMATI previše mašte da bi se zamislilo kako je Jovanka Broz reagovala na vest o formiranju ove komisije.

Objavljeno u istorijskom dodatku 06.06.2022.

NE TREBA IMATI previše mašte da bi se zamislilo kako je Jovanka Broz reagovala na vest o formiranju ove komisije. Ona je to primila kao pokušaj njene likvidacije, a razloge za takvu sumnju nalazila je u činjenici da su njeni odnosi sa nekim ljudima iz političkog i armijskog vrha već duboko poremećeni. Ali Jovanka je za dve i po decenije života pored Tita mnogo naučila, pre svega, da se u svakoj borbi, u svakom trenutku, mora raspolagati adutima.

Da li je Jovanka posedovala optužujuće dokumente protiv nekih vodećih političkih i armijskih ličnosti, ostalo je obavijeno velom tajne. Njene tvrdnje o tome primljene su vrlo ozbiljno, čak su posejale pravu paniku u jugoslovenskom vrhu. Ličnosti sa kojima se Jovanka Broz sastajala, posebno prevejani kominterovski obaveštajac Stevo Krajačić, pružali su dovoljno osnova za nastalu paniku. Krajačić je bio čovek koji je mnogo znao i bio je u stanju da unese nemir kod Titovih neposrednih saradnika.

Kada mu je Rato Dugonjić tih dana, bez uvijanja skresao: "Druže Tito, ona hoće vlast!", Tito se nasmejao i odvratio: "Ne dam joj ja! Oko kuće ću je pustiti, ali dalje od kuće - ne!" A kada su Jovanku u jednoj istočnobosanskoj opštini predložili za poslanika, Tito je samo odmahnuo rukom: "Šta će ona u Skupštini? Ako hoće da se nečim bavi, neka se bavi nekim humanitarnim akcijama."

Druga strana nije dozvoljavala da je obeshrabri Titova bolećivost prema Jovanki. Osećala se, uprkos stavu Josipa Broza, nadmoćnom i spremnom da iz tog okršaja izađe kao pobednik, jer je raspolagala moćnim sredstvima i ogromnim mogućnostima, a pre svega, starim i oprobanim receptom - dvorskim intrigama. I Jovanka je, kao inteligentna žena, to ubrzo shvatila i otkrila.

OD ZNAČAJA je činjenica da je u rezidencijama stvorena psihoza straha i podozrenja. Najteže je svakako bilo ljudima koji su, radeći u rezidencijama, zarađivali svoj hleb. Mala armija ađutanata, šefova kabineta, ličnih sekretara, lekara, kuvara, šofera, ordonanasa i sobarica defiluje kroz rezidencije u Beogradu, na Brionima, na Brdu kod Kranja, u Igalu, Karađorđevu, Dobanovcima i drugim predsedničkim kućama. Zadržavaju se samo onoliko koliko je potrebno da u glavi glavne domaćice sine ideja - i taj je uhoda. Personalne promene su svakodnevna pojava. Smenjuju se i otpuštaju ljudi, primaju se novi, da bi ubrzo i oni bili najureni. Apsurd je morao jednom doći do samog kraja. U jednom trenutku u rezidenciji u Užičkoj ulici u Beogradu, krajem 1973. godine gotovo da nije bilo osoblja. Veliki jugoslovenski vođa, za koga je čitav svet verovao da živi u najvećem luksuzu i raskoši, i njegova nekrunisana kraljica, sami nameštaju svoje krevete, hrane se improvizovanim obrocima koje na brzinu priprema neki od preostalih ordonanasa ili lekara, ili donose iz obližnjeg Kluba poslanika, a ponekad i iz hotela "Metropol".

OVAJ GENERAL iz Hrvatske, zajedno sa svojim bratom Milanom, imao je ogromnu moć u to vreme. Ivan nije bio samo specijalni savetnik Predsednika Republike za pitanja bezbednosti. Bio je mnogo više - prvi čovek službe bezbednosti čitave armije. Njegov brat Milan istovremeno je bio savezni sekretar za unutrašnje poslove. Dva brata su tako jedno vreme držala kompletnu civilnu i vojnu bezbednost zemlje u svojim rukama. Doveden da u rezidencijama zavede red, Ivan Mišković je već na startu dao do znanja Jovanki Broz da joj neće činiti ustupke. On je zaključio da Jovanka svojim ocenama o političkim događajima i ljudima samo otežava Titu izvršavanje državnih i političkih funkcija. Najteža Miškovićeva dijagnoza je bila: uz nečiju podršku ona nastoji da razbije i u svoje ruke uzme i vojnu kontraobaveštajnu službu i, što je najgore, u tome čak delimično i uspeva.

Jovanka je u taj obračun sa moćnim čovekom armijske bezbednosti ušla bez mnogo respekta i kočnica. Verovala u autoritet svog supruga i u svoju moć. I nije se prevarila. Mišković je morao da ode. Bila je to pobednička runda Jovanke Broz. Od tuženog pretvorila se u tužioca. Kada je Josip Broz dao za pravo Jovanki da je stvarno prate i prisluškuju, da prate i njega samog, bio je to za Jovankine protivnike pravi šok.

Propao je i pokušaj da se od Jovanke Broz izvuku kompromitujući dokumenti o pojedinim najvišim rukovodiocima. Rato Dugonjić i Stane Dolanc, u prisustvu Josipa Broza, pokušali su da ubede Jovanku da pokaže i preda ta dokumenta. Svi Titovi raniji pokušaji da natera supruguu da pokaže dokumenta bili su neuspešni. Jovanka Broz nije popustila i nije htela da pokaže dokumenta. Razgovor je postao neprijatan, bilo je ubeđivanja, pretnji, ali rezultat je ostao nikakav. U takvoj situaciji Tito, prilično iznerviran, nastupio je kao vrhovni šef partije. Po svedočenju Staneta Dolanca, po inerciji je uzviknuo: "Ja sam generalni sekretar Partije i tražim da daš dokumenta". Navodno je Jovanka tada 20 puta uzviknula: "Ne dam!" Zahtevala je da razgovoru prisustvuje i Stevo Krajačić, ali su to Dugonjić i Dolanc energično odbili, a Josip Broz im je dao za pravo. Tako je i ovaj razgovor završen bez rezultata.

Većina fotografija u ovom „Istorijskom dodatku“  objavljuje se ljubaznošću autora knjige „ Tito i Jovanka - Od idile do pakla“  i njegovih kolega foto-reportera i njihovih porodica. Foto-reporteri: Stevan Kragujević, Matija Koković , Ivo Eterović, Jacik Kihlinger, Erik Koh, Milorad Mustapić, Nenad Stojanović. Arhive: Arhiv Josipa Broza Tita, Muzej istorije Jugoslavije, Nacionalni arhiv Holandije, Foto - zbirka Bele kuće Vašington, Arhiva autora i  „Novosti“ i „Borbe“.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije