Izolacija je dar za umetnike, u njoj oni stvaraju remek- dela: Poznati Nikšićani o virusu koji ih nije vezao u lance

- Umetnost traži posvećenost pa su umetnici, po prirodi svog poziva, skloni samoizolaciji, tako da trenutna situacija sa proglašenom pandemijom, i restrikcijama koje idu uz nju, možda njima i najlakše pada. Kao i svi ostali građani odgovorno sam se obavezao na preporučenu fizičku distancu kako bi zaštitio drugog od sebe. Ostalo se nije mnogo promenilo - kaže likovni umetnik Mirko Toljić, redovni profesor na Akademiji likovne umetnosti u Trebinju, dizajner kapitalnih izdanja Mitropolije crnogorsko-primorske.

Dodaje da su se obaveze na fakultetu redukovale i svedene su na internet nastavu, tako da je dobio i neko dodatno vreme i sa njim mogućnost da se malo, u trenucima odmora, vrati "starim ljubavima":

- Opuštam se muzicirajući s umetnicima iz komšijskih ateljea. Istinski život nije zamro, čak je dobio i neke nove sadržaje. Sve je to moguće i uz poštovanje svih, opravdano preporučenih pravila. Poštujmo i čuvajmo druge, ali ne bi bilo dobro da ne poštujemo i ne sačuvamo sebe.

EMOCIJE su vodilje slikarstva Miše Vemića i usmerivači njegovog izraza, pa i ovih dana kada ceo svet ne zna kako da se na najbolji način odupre opakom virusu. On se brani nepresušnom inspiracijom, a kroz njegova platna, u galopu ili kasu, defiluju konji čudovišta, atovi i vranci, kao i slavni Bukefal, koga je jahao Aleksandar Makedonski.

- Umetnost je lek, pa i od korone. U ovoj situaciji niko nije sam, jer svi zavisimo jedni od drugih, i, opet, svi mislimo jedni na druge. Tu smo jedni za druge, u izolaciji, u podršci, u pesmi, brizi. U ovome smo, dakle, zajedno - kaže Vemić.

U jednom od ranijih razgovora za naš list, govoreći o svom impresivnom stvaralaštvu i uopšte o umetnosti, Vemić je kazao:

Delo Miše Vemića Foto Udruženje likovnih umetnika CG

- Umetnost nije beg, a ni utočište. Ali je lek. Verujem da svojim slikama dekodiram svoje najranije detinjstvo, od prvog vriska, do zadnjeg jecaja, od nesvesnog mahanja rukom sa ugljenom, do prvog osećaja samosvesti. Želim da se osvedočim pred Bogom i ljudima. Verujem da sam čuo vrisak crnog konja vranca, kojeg je imao moj đed Jovo, gore negde na Dragaševcu, na padinama Sinjavine, i taj crni konj, nosi i danas moju dušu na svojim leđima, i ne dam mu da se zaustavi.

Korona će proći, ali će ostati priče o ljudima koji su, poštujući preporuke onih koji brinu o zdravlju ljudi, makar malo dali sebi oduška i na svoj način usklađivali svoj život, dane i noći, kada su gradske ulice i trgovi, kafane i mehane, delovale sablasno prazno.

- Ko zna šta je dobra rakija, znaće u grlu - kaže Željko Šapurić, umetnik fotografije. - Našoj šljivovici ne može da konkuriše ni viski, a bogme, ni francuski konjak!

SREĐUJE OGROMNU ARHIVU

U SVOM ateljeu Željko Šapurić druguje sa zbirkom od preko trista starih foto-aparata i opreme, uz foto-objektiv iz vremena kralja Nikole, i oko milion fotografija iz života Crkve i rodnog Nikšića:

- Vreme pandemije pokušavam da iskoristim i nabavim nove foto-aparate, ali i u sređivanju ogromne arhive. Ovde se lečim dobrim duhom, vedrom atmosferom. Mi umetnici nismo lekari, ali jesmo doktori za dušu. Jer, u trenucima dok korona hara, nije dovoljno da spasimo telo, moramo i dušu. Prelistavajući fotografije sa kojih otresam prašinu, defiluju nikšićki "originali" poput Petra Stolice, Jova Džade, Pekeša Zvicera, Danice brašnjarice koji su obeležili jedno vreme. Sada moramo paziti jedni na druge, i štititi druge od sebe.