U borbama za stratešku avio-bazu Vatija, jugozapadno od Tripolija, zarobljen je i PVO sistem ruske proizvodnje „Pancir S1“. Sistem je pao u ruke armije koja ratuje uz podršku turskih intervencionista. U ruskoj javnosti to je pokrenulo pitanje kakve tajne zarobljeni u Libiji „Pancir“ može odati Turskoj?


Ruski eksperti tvrde da ovaj „Pancir“ nije posebno interesantan turskoj vojsci i uopšte NATO-u, jer je reč o izvoznoj verziji napravljenoj u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka.


„Mislim da tu ništa nije kritično. Možda će izvući neke zaključke, ali ne bih rekao da je ‘Pancir’ baš toliko tajno oružje, iz prostog razloga što je razvoj savremenog oružja te klase približno isti u svim zemljama-proizvođačima. Kada bi se radilo o ultra tajnom oružju koje koristi posebne tajne legure, onda bi trebalo da se zabrinemo“, kaže za Sputnjik ruski vojni ekspert Aleksandar Žilin.


On je podsetio na slučaj kada je sovjetski pilot Viktor Belenko, pre skoro četiri i po decenije, oteo tada novi lovac Mig-25 za čijim su performansama tragale strane obaveštajne službe i prebacio ga u Japan. Belenko je dobio politički azil u SAD, a u Sovjetskom Savezu je proglašen za izdajnika.


Žilin napominje da je to bila katastrofa i da SSSR dugo nije mogao da se oporavi od toga, jer su rivali dobili informacije o najsavremenijem avionu, ali ističe da se takva priča sada ne može ponoviti.


Foto Twitter


„Kada je reč o ‘Panciru’ tu nema ničeg tajnog. Naravno, ne bih hteo da ga Turci daju Amerikancima, ali videćemo kako radi naša diplomatija“, kaže Žilin.


BORBENI POTENCIJAL „PANCIRA“ JE UVEK ISTI


„Pancir“ već koriste mnoge zemlje: Srbija, Irak, Iran, Alžir itd. I Rusija je odavno usvojila koncept o isporuci oružja drugim zemaljama, prema kojem sva vojna tehnika koja se prodaje u inostranstvu nosi oznaku „E“, što znači da je reč o izvoznoj verziji, koja se razlikuje od one koju koristi ruska vojska.


„Svi proizvođači oružja prave razliku u zavisnosti da li vojnu tehniku proizvode za domaće tržište ili za izvoz. Razlika ima dosta i te razlike vezane su za ekspoloataciju, obezbeđivanje municijom, elektronikom, definisanjem „prijatelj—neprijatelj“... Ali, borbeni potencijal se ne razlikuje. Ne može se reći da postoji kompleks H koji se koristi u Ruskoj Federaciji i da će on, ako ga Indija kupi, postati slabiji, lošiji ili manje pouzdani. Sistem automatskog prepoznavanja ko je prijatelj, a ko neprijatelj se ne daje nikome, jer bi tako Rusija u nekom trenutku mogla postati ‘neprijatelj’. Postoje samo nijanse koje se ne mogu predati“, objasnio je Žilin.


Ruski stručnjaci za naoružanje objašnjavaju da su u vojnoj tehnici koja se prodaje u inostranstvu mnoge borbene i funkcionalne mogućnosti ograničene ili uopšte nisu obuhvaćene paketom isporuke. Naprimer, izvozne varijante „Pancira-S1E, „Tora-E2“, „Vikinga“ i „Iskandera-E“ su drugačije od onih koje se isporučuju ruskoj vojsci.


Na isti način deluju i drugi svetski proizvođači oružja. Svaki od njih stvara dve varijante oružja — jedna najsavremenija - za sebe, a druga, s nešto ograničenim mogućnostima, za izvoz, dok kupci dobrovoljno pristaju na oslabljenu verziju.


Dozvole za isporuke ruskog oružja za izvoz izdaje Federalna služba za vojno-tehničku saradnju pri Ministarstvu odbrane. Upravo ta služba odlučuje koje modifikacije oružja mogu biti isporučene u inostranstvo bez ugrožavanja ruske bezbednosti.



rs.sputniknews.com