Dramatična vojna eskalacija u Siriji, borbe oko pokrajine Idlib, poslednjeg uporišta džihadista, prete da dramatično podignu nivo migrantske krize i pretvore je u „najveću humanitarnu horor priču 21. veka“. U Ankari izgleda ne shvataju da materijalna i finansijska podrška terorističkim grupama, uključujući čak i Islamsku državu (izvozila naftu preko Turske), sigurno neće biti prihvaćena onako kako to želi Redžep Tajip Erdogan, bez obzira na sve geostrateške igre mnogih učesnika u ovom sukobu na koje turski predsednik računa i želi da ih iskoristi.


MASOVNI POKRET IZBEGLICA


Turska je poslala hiljade vojnika i gomile teškog naoružanja u Idlib, na severozapadu Sirije, kako bi pružila podršku pobunjenicima (među njima je mnogo džihadista) koji nastoje da zaustave ofanzivu sirijske vlade i ruskih snaga sa ciljem da povrate ovu teritoriju.
Revoltirana zbog smrti 33 vojnika posle napada sirijske vojske na turske snage u Idlibu, Turska je odlučila da više ne zaustavlja izbeglice iz Sirije koje kopnom i morem pokušavaju da se dokopaju Evrope. Odluka je doneta na vanrednom sastanku Saveta za bezbednost, kome je predsedavao predsednik Redžep Tajip Erdogan, sazvanom upravo zbog pogibije turskih vojnika u vazdušnim napadima za koje Ankara krivi sirijske vladine snage potpomognute Rusijom.


Iako Turska to još nije potvrdila s najvišeg nivoa, mnogi niži zvaničnici to tvrde i očekuju masovni pokret izbeglica iz pokrajine Idlib, gde se nalazi milion raseljenih ljudi, koji bi se priključili masi od nekoliko miliona sirijskih izbeglica koji su već u kampovima u Turskoj.


DRŽAVNA POMOĆ


Turska policija, obalska straža i graničari dobili su naredbu da se drže po strani“, rekao je jedan takav zvaničnik za „Rojters“, da bi odmah potom to već i počelo da se sprovodi u delo. Stotine izbeglica, odnosno migranata viđeni su u severozapadnoj turskoj pokrajini Edirne na putu prema granici s Grčkom i Bugarskom, prenose turski mediji.
Sirijci, Iranci, Iračani, Pakistanci i Marokanci su u toj grupi, navodi agencija „Demiroren“. Migranti su se okupili i u opštini Ajvalik, koja se nalazi na Egejskom moru u pokrajini Čanakale. Ta grupa navodno brodom želi da dođe do grčkog ostrva Lezbos.
Graničari na severoistočnoj granici Grčke s Turskom suzavcem su rasterali oko 500 izbeglica i migranata, pošto su turski graničari iznenada nestali. Za list „Katimerini“ izvori su rekli da su patrole povećane u ovoj oblasti i postavljena je žičana ograda koja osigurava svaki centimetar granice. Na društvenim mrežama kruže informacije sa video-snimcima, gde se navodi da Turska obezbeđuje autobuse za migrante i šalje ih do graničnih prelaza s Grčkom i Bugarskom. U Ankari tvrde da je preko Jedrena (gde je granica sa Grčkom i Bugarskom) Tursku napustilo 76.300 migranata.


REAKCIJE GRČKE I BUGARSKE


Grčka neće tolerisati nijedan ilegalan ulazak migranata preko njene granice i povećaće bezbednost na svojim granicama, oštro je upozorio grčki premijer Kirijakos Micotakis: „Grčka ne snosi nikakvu odgovornost za tragične događaje u Siriji i neće snositi posledice odluka koje su doneli drugi.“ Vlasti su odlučile da u oblast Evros, gde se proteže državna granica s Turskom, prebace još 1.000 vojnika, pored već upućenih u ovu oblast iz centralne, severne i zapadne Grčke.
I Bugarska je, kako je to rekao premijer Bojko Borisov, pooštrila mere nakon nagle pojave grupa migranata, šaljući žandarmeriju na svoju kopnenu i pomorsku granicu s Turskom.


SPORAZUM POD ZNAKOM PITANjA


Grčka je, inače, bila glavna kapija za stotine hiljada izbeglica koje su kroz Tursku stigle u masovnom iseljavanju 2015. i 2016, sve dok sporazum sa EU nije zaustavio taj tok i dramatično smanjio broj prelazaka ka Evropi.
Ovaj sporazum, između ostalog, Tursku je obavezivao da krijumčare ljudi sprečava u pokušaju prebacivanja migranata iz Turske na grčka ostrva. Zauzvrat, Brisel je Ankari obećao šest milijardi evra za zbrinjavanje izbeglica koje borave u Turskoj. Sporazum je predviđao i proterivanje migranata koji nemaju izgleda za azil – iz Grčke nazad u Tursku. Istovremeno, EU za svakog tako proteranog migranta otvara vrata jednoj izbeglici iz Turske koja ima izgleda na ostanak u EU, pri čemu se uglavnom radi o ratnim izbeglicama iz Sirije. Takođe, kako podseća „Dojče vele“, Brisel se obavezao i na brzo ukidanje viza turskim državljanima i nastavak pregovora o članstvu Turske u EU.

Naravno, izbeglice, odnosno migranti od tada su i dalje nastavili da ilegalno ulaze u EU, ali daleko manje nego 2015. godine, kada su stotine hiljada ljudi u velikim kolonama krenule u Evropu takozvanom Balkanskom rutom.
Sada se prema Turskoj opet kreću mase izbeglica a ona ih zasad ne pušta preko svoje granice sa Sirijom, ali s obzirom na novi preokret, i to bi moglo da se promeni. Turski predsednik smatra da je izbeglički sporazum pod znakom pitanja, mada ga nije i zvanično otpisao. Erdogan je i ranije više puta pretio da će „otvoriti vrata“ ka Evropi kandidatima za azil ukoliko EU ne pojača pomoć za 3,6 miliona sirijskih izbeglica koliko ih se nalazi u zemlji, što su posmatrači videli kao način vršenja pritiska na Brisel. Drugim rečima, Erdogan hoće ponovo da pregovara o ovom sporazumu.
Reklo bi se da je sporazum do sada ispunjavao svoj zadatak jer je posle njega malo izbeglica došlo u EU, mada među oko 50.000 migranata, koliko ih je prošle godine dospelo do grčkih ostrva, manje od trećine su Sirijci. Osim toga, većina Sirijaca koji žive u Turskoj i ne želi u EU.


POLITIČKA KOMBINATORIKA


Ni Erdoganova ratna avantura nije lišena političke kombinatorike, blefova i pretnji. Dok s jedne strane kupuje sofisticirane odbrambene sisteme od Rusije, pojačavajući tako sliku u svetu o zbližavanju s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, s druge strane od SAD traži najsavremenije avione a od Evrope da ne sedi skrštenih ruku povodom sirijske situacije. Čak je od NATO-a zatražio da počne proces političkih konsultacija koji je predviđen članom 5 Vašingtonskog sporazuma u slučaju pretnje po jednu od članica NATO-a, mada je svima jasno da se član 5 odnosi na napadnute saveznike NATO-a, a da je zemlja koja se brani u ovom slučaju Sirija, a ne Turska.
Kao potporu svojih zahteva Erdogan tvrdi kako su Turci u Idlibu „kod kuće“, koristeći pri tome, kako to pojašnjava naš islamolog, filolog orijentalista i univerzitetski profesor Darko Tanasković, izraz „ev sahibi“, što znači „domaćin“. Tako i reč „geografija“ u ovakvom kontekstu na turskom ima značenje „prostor“. Dakle, Turci su na prostoru Idliba, a to znači i u Siriji, prema Erdoganu, domaćini, što bi se reklo, svoji na svome.
Šta bi onda u tom slučaju bili predsednik Sirije Bašar el Asad i njegova armija? Uljezi, okupatori? Oni očigledno ne misle tako, i ponašaju se u skladu s time. Na protest zbog napada sirijskih snaga na turske položaje u Idlibu, iz Generalštaba ruske armije, koja je na poziv Asada prisutna u Siriji, kratko je odgovoreno da Turci nije trebalo da budu tamo gde su bili. Izgleda da ni do Moskve još uvek nije stiglo obaveštenje da su oni u Siriji – domaćini.


NEOOSMANSKI MANIRI


Valjda u svom neoosmanskom maniru, Erdogan je slično govorio i o Libiji, Kosovu i Metohiji, BiH… I u Bosni se on osećao kao „kod kuće“; još 2013. godine je u Prizrenu govorio da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“, dok i dalje s vremena na vreme ponavlja da mu je Alija Izetbegović „ostavio u amanet Bosnu“, što samo podseća na sličnu argumentaciju devedesetih godina prošlog veka, u slučaju traumatičnog raspada Jugoslavije, po kojoj je „naslednica Osmanskog carstva obavezna da brine o sudbini balkanskih muslimanskih zajednica, kao svoje ljudske ostavštine u Rumeliji“…
I pored ove „jezičke ekvilibristike“ NATO je, vođen vlastitim interesima i razlozima, pozvao Rusiju i Siriju da zaustave ofanzivu u Idlibu i poštuju međunarodno pravo, dok je njen generalni sekretar Jens Stoltenberg istakao da Alijansa podržava Tursku.
Taj stav nije delila i Grčka, pa je zvanična Atina uložila veto na saopštenje NATO-a, dovodeći najratobrnije članice Alijanse, kao što su Velika Britanija, Nemačka, SAD i Francuska, u stanje besa i konsternacije.


SOROŠEVA RAČUNICA


A izbeglice, kao politička moneta prvog reda, ponovo nadiru prema Evropi, mada nikome nije jasno zašto ih ne upućuju prema bogatim petrolejskim zemljama s kojima su slični i po jeziku i po veri.
Tako dolazimo do imena Džordža Soroša koji već godinama slovi za ideologa i pokrovitelja migrantskog talasa što je zapljusnuo Evropu. Sve u sklopu njegove strategije da se izbeglice s Bliskog istoka nasele u Evropi, pa i u Srbiji, za šta je uložio 500 miliona dolara, a od tog iznosa osam miliona dolara dao je raznoraznim nevladinim organizacijama u našoj zemlji.
Osim što je izneo i neophodni broj prihvata od milion ljudi godišnje, iskalkulisao je da za svaku osobu treba potrošiti 16.800 dolara, to jest ukupno sedam milijardi dolara inicijalnog troška zbrinjavanja.


ŠTAJERSKA GARDA I NARODNE PATROLE


Četiri godine posle jedne od najvećih migrantskih kriza u Evropi, širom takozvane Balkanske rute, kojom su u jugoistočnu Evropu stizali ljudi koji su ostali bez ičega bežeći od ratnih sukoba u svojim domovinama, mnogo se toga promenilo. Nemačka više ne gleda dobronamerno na njihov dolazak, a mnoge evropske zemlje su se od migranata osigurale i bodljikavom žicom na granici.
U Sloveniji je formirana paravojna formacija „Štajerska garda“, koja, kako javlja „Rojters“ a pisao je u više navrata i „Pečat“, patrolira pograničnom zonom gde, kako kaže njen lider Andrej Šiško, ne presreće ilegalne migrante već obaveštava policiju o njihovom prisustvu.
Ova „garda“ nije mnogo uznemirila evropsku javnost, ali jesu „narodne patrole“ u Beogradu koje su u večernjim časovima obilazile migrante i izbeglice u centru Beograda i obaveštavali ih da im „zabranjuju kretanje“, uz poruku da će „imati problem“ ako neko napadne „srpske žene i muškarce“. Ovim patrolama je odmah zalepljen epitet „fašističke“, a poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković požurila je da za „Radio Slobodna Evropa“ istakne da je nedopustivo da neko protivzakonito i samoinicijativno „zavodi red i mir“ na ulicama.
Očajni građani Šida, koji se već pet godina osećaju kao taoci u sopstvenom gradu, otkad je Mađarska zatvorila granice za pridošlice iz Sirije, Iraka, Avganistana, a izbeglice počele da im upadaju u kuće i napadaju čeljad, još se sećaju predloga poverenice Janković da se migrantima nasele opustela mesta i sela Srbije jer i ovaj gradić na samoj granici s Hrvatskom već desetak godina masovno napuštaju stanovnici i, po nezvaničnim procenama žitelja, od nekadašnjih 14 hiljada stanovnika, sada nema više od osam do devet hiljada.
Sve tvrdnje o lažnim vestima o migrantskim napadima, te da su incidenti s migrantima u tih pet godina minorni i zanemarljivi po broju, pale su u vodu kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio odlazak posebnih jedinica policije, Žandarmerije pre svega, u Šid, kako bi u potpunosti uspostavile bezbednost i javni red u tom mestu u kome se poslednjih dana dešavaju izgredi s migrantima.
U slučaju da turski predsednik odluči da ispuni svoje pretnje, nekoliko miliona migranata moglo bi da se uputi ka Evropi a najcrnji scenario za Srbiju bio bi da postane „kamp za migrante“. Doduše, predsednik Vučić javnost umiruje rečima da Srbija, u tom slučaju, ne bi postupala kao 2015. godine, već mnogo odlučnije, odnosno da će, kako kaže, Srbija uvek pokazati solidarnost prema izbeglicama, ali da će, ako bude zatrebalo, umeti da sačuva i državne i nacionalne interese.
U svakom slučaju, uzdamo se u vojsku i policiju Grčke i Bugarske, a najviše u podsećanje da Turcima ovo nije prvi put da prete. Ova varijanta, da je reč o novom blefu, jeste najpoželjnija, ali i najpogubija ukoliko se ne potvrdi. A najgore stvari se i dešavaju upravo kada se ne veruje da će do njih zaista doći…


(Pečat/Slobodan Ikonić)