Šta za svakog Srbina znači Kosovo, gde je Pećka patrijaršija, gde je srce srpske istorije, gde je njena prava domovina, gde je ona nastajala - mi razumemo. Treba li bilo kakve ekonomske i druge prednosti usloviti odricanjem od sopstvenih korena, od svetog srca svoje nacionalne istorije. Meni se čini da ne treba - kaže u razgovoru za „Pečat“ protojerej Nikolaj Balašov, zamenik predsednika Odeljenja za spoljne crkvene veze Ruske pravoslavne crkve.

* U trezoru srpske nacionalne svesti ostalo je sačuvano uverenje da je srpska sloboda skopčana s ruskom snagom. Smatrate li da bi pripajanjem Kosova „Velikoj Albaniji“ Rusija izgubila važan deo svog civilizacijskog prostora? Može li se pomiriti, na šta je prilikom svoje posete Beogradu ukazao mitropolit Alfejev, put ka EU i očuvanje Kosova i Metohije?

- Mi osećamo gorčinu zbog toga što se tragedija Kosova dešavala onih godina kada je Rusija bila veoma slaba. Nameće mi se pomisao, da kosovske tragedije ne bi bilo da Rusija nije bila tako slaba. Ali istorija ne zna za kondicional, desilo se to što se desilo… Naravno, to je težak izbor za srpski narod. Mi želimo da budemo s vama u tom smislu. I mislim da smo u stanju da shvatimo to što znatni deo sveta koji nas okružuje izgleda kao ružan besmislen san, i direktno ignorisanje očigledne realnosti. Mi znamo šta Kosovo znači za Srpsku pravoslavnu crkvu, pošto mi nikada nećemo sviknuti da prihvatimo da je grad našeg krštenja - Kijev - samo glavni grad jedne strane države. Mi se s razumevanjem odnosimo prema toj političkoj realnosti koja danas postoji. I još jednom ću reći, tokom strašnih godina 20. veka naša crkva se uverila da smo u stanju da preživimo mnogo toga ako u našem srcu čuvamo vernost duha naših očeva.

* Nije li Rusiji, po nekom višem promislu, palo u zadatak da odbranu kanona, te prava na slobodu i tradicionalne vrednosti započne baš na mestu gde je krštena?
- To je naša obaveza. A šta zapravo znači da Rusija brani? Mi branimo našu progonjenu braću. Mi se trudimo da činimo sve što možemo da podržimo one kojima je zaista teško. Treba razumeti to što se sada dešava u Ukrajini. Jer niti je crkva većine, niti je crkva pravoslavne Ukrajine tražila autokefalnost. To je verovatno jedini slučaj u istoriji kada je autokefalnost nametnuta silom. Toga nikada ranije nije bilo. Zaista u slučajevima kada se radilo o nacionalnim crkvama koje su težile autokefalnosti, njih je odlikovalo unutrašnje jedinstvo. Mi sada vidimo kako se hramovi osvajaju silom, a podvrgavaju se šikaniranju, ismevaju, izvrgavaju ruglu ljudi koji ostaju verni kanonskoj crkvi, a koji pri tome ni u kom slučaju nisu pristalice ni Rusije ni Putina, jer oni samo žele da žive u pravoj pravoslavnoj crkvi, a ne u onoj veštački skrpljenoj protivno kanonskim normama.

Pročitajte još - Bivši šef NATO: Rusija može da zauzme Ukrajinu za nekoliko dana

Našu braću u Ukrajini progone, njih šikaniraju, na njih se vrši veoma jak administrativni, propagandni i policijski pritisak. Naravno da je naša obaveza da budemo uz njih u ovim teškim vremenima, i veoma nam je drago što tu solidarnost, tu podršku izražavaju naša pravoslavna braća u mnogim zemljama sveta. I to što je Srpska pravoslavna crkva tu obavezu ljubavi i bratske podrške ispunila možda najbolje od svih – to je za nas veliki izvor utehe, radosti i podrške.

* Jedan od lidera ekstremista u Kijevu, povodom dodeljivanja tomosa ukrajinskim raskolnicima, nedavno je rekao: Ostvario se vekovni san unijata. Naša noga je stupila na levu obalu Dnjepra. Da li ova, kao i činjenica da je papa Francisko najveći donator za novu, najveću unijatsku katedralu u Harkovu, upućuje na zaključak da je autokefalna raskolnička UPC možda deo strategije Vatikana?

- Unija je nanela ogromnu štetu životu ukrajinskog naroda, njegovom integritetu, njegovom jedinstvu. To je bio pokušaj da se u civilizacijskom smislu reformišu zemlja i narod. Nedavno je novi takozvani predstojatelj Pravoslavne crkve Ukrajine Epifanije rekao da su dobili tomos zahvaljujući Majdanu. Majdan je bio skup protestanata na glavnom trgu 2013. i 2014. godine, i ni za koga danas nije tajna da su idejni tvorci i glavni organizatori toga majdana bile ukrajinske unijate. Oni su bili njegov borbeni odred i glavna pokretačka snaga. Prema tome, ono što se desilo u pravoslavnom svetu je produbljivanje raskola, legalizacija raskola uz pomoć Carigradske patrijaršije, to je bio dalji razvoj u okviru tih događaja koji su zaista otpočeli s političkim istupanjima unijata. Unija sada napreduje ka istoku Ukrajine gde je nikada nije bilo. Istorijski tamo nije bila prisutna unijatska crkva. Mnogi direktno govore da je raskol pravoslavlja samo stanica na pola puta ka Uniji.

Pročitajte još - Dok Putin na Krimu slavi Porošenko u Kijevu preti

I da će na kraju krajeva upravo unijatstvo zavladati zahvaljujući događajima koji se sada odvijaju kao posledica podela i sukoba između pravoslavaca. U kojoj meri sada Vatikan odobrava i podržava unijatizam, to je otvoreno pitanje. Mislim da je Vatikanska kurija veliki i raznorodni mehanizam, to su ljudi koji postupaju različito. Mi vidimo da izjave Svete stolice vezane za ono što se događa u Ukrajini generalno imaju uzdržani i odmereni karakter. Vidimo da rukovodstvo unijata u nekim slučajevima otvoreno kritikuje svog papu, što je ranije bilo apsolutno nemoguće. A posebno smo imali vrlo otvorenu kritiku pape Franciska od strane ukrajinskih unijata posle susreta s patrijarhom moskovskim i sve Rusije Kirilom u Havani i potpisivanja zajedničke deklaracije u kojoj su, između ostalog, prvi put na nivou pape Rimokatoličke crkve izrečene određene reči o unijatizmu kao ćorsokaku koji ne vodi do crkvenog jedinstva. Ali to da snaga Unije predstavlja jedan od vodećih energetskih tokova u procesima koji se sada odvijaju u Ukrajini, ne treba sumnjati.

* Nikolaj Jakovljevič Danilevski govorio je da „nas Evropa ne priznaje za svoje“ zato što joj „ne možemo poslužiti kao prosti materijal iz koga bi mogla izvlačiti koristi, kao što izvlači iz Kine, Indije, Afrike, većeg dela Amerike“. Smatrate li da je reč o konstanti evropske i evroatlantske geopolitike?

- Naravno da se od vremena Danilevskog u svetu mnogo toga promenilo. Ni Kina više nije ona kakvom ju je video u svoje vreme Nikolaj Jakovljevič. Čak su i zemlje Afrike počele da govore svojim glasom. Ali to što Rusija, koje se zbog njene ogromne veličine boje, prema rečima cara Aleksandra III, zaista povremeno nekim ljudima na Zapadu uliva, po mom mišljenju, iracionalni strah, ostaje realnost. No za to je vezana neka posebna misija Rusije u savremenom svetu. Ona će na našoj planeti dosledno štititi koegzistenciju različitih pogleda na svet, različite sisteme vrednosti, i neće pokušavati da se pretvara da svi mi delimo nekakve zajedničke opšteljudske vrednosti. To nije istina. Opšteljudskim se često nazivaju pojmovi koje pristalice jednog zapadnog modela uređenja sveta žele da nametnu čitavom svetu, i čine to uglavnom dosta uspešno. Moramo biti u stanju da budemo samosvojni, onakvi kakvim nas je Gospod Bog stvorio, onakvi kakvima su nas načinili naši praoci i oci.

* Da alternativu zapadnom pogledu na svet potražimo u jevanđelju?

- Da, jevanđelje Hristovo u njegovom čistom i netaknutom obliku, u kojem su ga prihvatili, prenosili i tumačili crkveni oci.

(Pečat)