Junake sa Košara slave i u Čikagu, pevaju im širom sveta čak i oni koji ne znaju srpski jezik

Ovako počinju stihovi pesme o junacima sa Košara, koju je napisao mladi pesnik Milutin Popadić, veroučitelj u Lešku, mestu na severu Kosmeta. Od objavljivanja, pesma je imala oko dva miliona pregleda, a samo u objavi njegovog rođaka na "Jutjubu" više od 700.000. Prevazišla je i granice naše zemlje, a pevaju je i srpska deca u Čikagu, iako neka od njih i ne govore dobro maternji jezik. Našeg sagovornika to raduje jer veruje da je mnogo važno da naši potomci uče i znaju o ovim neprevaziđenim junacima u novijoj istoriji Srbije.

Mladi Milutin, sin nekadašnjeg paroha prištinskog - oca Miroslava, sveštenika Crve Svetog Nikole, skromno kaže da je odrastao i vaspitavan u porodici sa hrišćanskim duhom koji podrazumeva ljubav prema svima, ali citira Aleksu Šantića i kaže da gaji najveću ljubav prema rodu svome. Napisao je i objavio dve zbirke duhovnih i rodoljubivih pesama između kojih je, kaže, granica tanka. U njima slavi Boga i junaštvo srpskog naroda. Zato je u njima osim događaja koje i sam pamti opisao i one o kojima je slušao iz priča starijih i učio iz istorije.

- Pesmu "Junaci sa Košara" napisao sam u dahu, kao voda kada potekne iz izvora - priča nam Milutin. - Inspiracija, ona tužna, najtužnija, bila mi je Lozinka, majka Vladimira Radoičića, jednog od prvih vojnika poginulih na Košarama.

Dok mu je za tekstove nekih pesama trebalo više vremena, ovu je napisao bez predaha, a potom je i uz muziku otpevao. Zna, kaže, da ima pesama koje su pesnički bolje iskazane, ali ova mu je prirasla za srce, pogotovu što na brojnim promocijama pevajući ovu pesmu shvata koliko su, pre svih, članovi porodica poginulih vojnika zahvalni kada ih se neko seti:

Milutin Popadić Foto Printskrin Jutjub

- Svoje pesme posvetio sam i pokojnoj Branki Đukić, devojci koju su na Čakoru silovali Albanci, mučenici Bosiljki iz Pasjana koja je nedavno kanonizovana, Marici iz Belog Polja, devojci u invalidskim kolicima koju su, takođe, silovali Albanci. Napisao sam pesmu i o Milošu Ćirkoviću, junaku kojeg je mitropolit Amfilohije nazvao najvećim srpskim junakom posle Miloša Obilića, dečacima ubijenim na Bistrici, kidnapovanim monasima, ocu Stefanu i ocu Haritonu čijom su se glavom mudžahedini u Prizrenu igrali kao loptom...

Piše Milutin, kako nam je ispričao, sve ove pesme da bi događaje o stradanju srpskog naroda otrgao od zaborava.

- Ne kaže se uzalud da je zaborav jedan od najvećih grehova i da je onaj ko zaboravi osuđen na stradanje - kaže Milutin.

Ovaj mladić je, posle bogoslovske škole upisane u Prizrenskoj bogosloviji a nastavljene u Sremskim Karlovcima zbog izbeglištva, završio Pravoslavni bogoslovski fakultet univerziteta u Beogradu. Rođen je u Prištini, koju je napustio na pragu punoletstva, kada su Albanci u martovskom pogromu zapalili Crkvu Svetog Nikole, gde mu je službovao otac i gde je odrastao.

Dejstvo na selo Šeh Mahala

- Rodni grad nikada ne zaboravljam. Kada smo 2004. prognani, poslednje što sam uradio bilo je da sam celivao ikonu u Crkvi Svetog Nikole sa željom da se Srbi vrate svom gradu. To i danas želim - kaže Milutin Popadić.

PROMOVISAO PESMU U PRIŠTINI

ČESTO predstavljam ovu pesmu, ali najsrećniji sam bio kada sam je prošle godine promovisao u Srpskom kulturnom centru u Prištini, otvorenom u delu renoviranog konaka Crkve Svetog Nikole - kazao nam je Milutin Popadić. - Baš tu se nekada nalazila moja soba u kojoj sam proveo detinjstvo. Kada razmišljam o rodnoj Prištini, najviše žalim za ikonostasom koji je izgoreo u martovskom pogromu, a bio je jedan od najvrednijih u pravoslavlju. Ipak, srećan sam što je hram obnovljen, jer to mi uliva nadu u mogući povratak raseljenih Srba.