Kopaćemo džabe ako Daliboru nađemo mladu

SRĐAN Stojov (37) iz mladenovačkog sela Mala Vrbica, pre prvog ašova koji će zabosti u zemlju na mesto budućeg bunara, izašao je sa unazad vekovima potvrđenim instrumentom - rašljama, koje samo u rukama prirodom darovanih mogu da "vide" put vode pod zemljom. Tako se nalazi "žica" koja će kasnije da bude ukroćena u bunaru.

Tumara tako ovaj mladi čovek imanjem potkosmajskog domaćina Dragutina Markovića, selo Amerić. Rašlje miruju, on se svuda okreće, pa ponovo šparta voćnjakom. I, u jednom trenutku ovaj drevni pokazivač vodenih tokova počinje da "divlja". Rašlje se otimaju, tako snažno da ih Srđan jedva zadržava.

- Ovde je voda, ovde ćemo kopati - kaže Daliboru Vukoviću. - Ovde je siguran izvor.

Dalibor (42) je iz komšijskog sela Vlaška, teran "Olujom" stigao je u ovaj kraj iz banijskog sela Čapljana. Živi sa majkom. Pamti onaj strašni put, zavičaj odakle je poneo samo uspomene na mladost. U novom zavičaju čeka da mu se ostvari želja, da ima porodicu.

Rano je popodne, sunce već peče, a oni postavljaju ram za prečnik budućeg bunara. Sa domaćinom su dogovorili metar u prečniku i garantovali su sigurnu vodu, a na kojoj dubini, e to niko ne zna.

- Pretpostavljamo, najviše 10 metara - kaže Srđan, iskusan, a verovatno najmlađi kopač bunara u Srbiji, otac četrnaestogodišnje devojčice.

Ubacuju svrdlo u sam centar rama, kopači svu snagu daju da što jače zavrte metalne šipke, a svrdlo što pre dotakne izvor.

- Evo vode, domaćine - gotovo su uglas viknuli. - Evo je na petom metru.

IZVOR Dalibor izvlači prvu kofu vode

Sreća i za kopače i za domaćine. Voda je život. Stručnjaci kažu da će uskori biti skuplja od nafte.

Kopači mere koliko vode u satu stigne do površine.

- Metar i devedeset - kažu.

- Bravo majstori - odgovara im domaćin.

Zazvečala je sitnina, tradicionalno darivanje kopača. Nekada je bilo drugačije, peškiri, cveće, košulje. Možda će to sve biti kada se bunar ukrovi.

Sledi prvi ašov, drugi, bunardžije rade gotovo brzinom mašine. Smenjuju se, dok jedan kopa, drugi odnosi iskopanu zemlju. Pola metra, lepa zemlja, može se reći pravi humus, a onda... tvrda kao kamen kameni. Teška smonica, težak rad, kopači kao da se tope u znoju. Nešto iza podneva ipak su bili na trećem metru u dubini zemlje. Valja s te dubine rukama izbacivati zemlju. Mogla bi to i mašina, ali...

- Mašine su moćne, ali ništa bez čoveka - govore mladi majstori kopači. - Zemlja najbolje oseti ljudsku ruku.

Šta ih je opredelilo za ovaj težak posao? Kažu, najpre to što je Srđan darovan da vodenu žicu oseti.

- Ručno kopanje ima i drugih prednosti, ali i opasnosti - objašnjava Srđan Stojov. - Najpre, ručno se kopaju bunari šireg prečnika i takve bunare je lakše očistiti. Postoje mnoga imanja, kojima mašine ne mogu da priđu. A opasno je što može da iznenadi gas koji je smrtonosan, ubija za nekoliko sekundi. To se dogodilo pre nekoliko godina, dvojici kopača baš u Vlaški. A ja sam imao nevolju da mi padne santrač na glavu, srećom sa male visine.

NAPORNO Srđan Stojov

Srđan priča da je nešto alata kupio od starog bunardžije Vite, i tako počeo. Iskopao je do sada tridesetak bunara, mnogo više očistio i to naravno ručno. Najdljubi bunar koji je kopao - 15 metara, najplići - oko tri.

Po podne, nailaze na stenu. Ovde će morati da radi hilti bušilice.

- Momci, da li bi bilo lakše uz malo muzike - pitaju domaćini.

- Joj, bilo bi... Ako bi imala neka krajiška - kao iz topa izletelo je Daliboru Vukoviću.

I odjeknulo je "Nema raja bez svog zavičaja, ni miline, bez moje Krajine".

Da rad lakše padne, Dalibor i Srđan šale se i čikaju jedan drugog. Pomoćnik je neženja, a Srđan veli da treba dati oglas da se zainteresovane devojke prijave.

- Dobro bi bilo da buduća mlada nema bunar i da joj jedan treba, jer ću ga kopati džabe, samo da oženim Dalibora - kroz smeh govori Srđan.

POMOĆ Života Urošević pridružio se Daliboru i Srđanu

KROV NA KRAJU

KAKO je vreme odmicalo, bunar je bio sve dublji. Bunardžijama je sutradan stiglo pojačanje, Života Urošević. Dovučene su i skele, bakrač je umesto lopate izvlačio zemlju, stigli su i masivni betonski prstenovi. I na kraju sledi još doterivanje bunara, zidanje i krov.

KOLIKO KOŠTA TRUD

CENA ručnog kopanja bunara po metru dubinskom je od 120 do 130 evra. Da ovaj novac nikako nije sladak, svedoči i malo interesovanje. Tako odnedavno Akademija Oksford u nekoliko gradova Srbije organizuje obuku za bunardžije. Po rečima Rada Rakića, marketing menadžera ove firme, uprkos očekivanjima, svega nekoliko ljudi se prijavilo za ovaj kurs.

- U pitanju je izuzetno težak posao i malo mladih ljudi je zainteresovano za starinsko kopanje bunara - kaže Rakić. - Zanat se i dalje uglavnom prenosi sa kolena na koleno. Naš kurs i obuka za bunardžiju traje tri mesec, i uključuje 300 sati praktične nastave i košta 15.000 dinara.