Podzemna građevina skrivena ispod Petrovaradina

PETROVARADIN. „Gibraltar na Dunavu“, kako su ga nekada Austrijanci zvali. Bedem protiv Turaka, utvrđenje građeno punih 88 godina, od 1692. do 1780 godine. Sada samo delimično adaptirano, dok četiri nivoa hodnika ispod raskošne građevine ostaju misterija i za Novosađane i za njihove goste.

Tamo su krenuli reporteri „Novosti“ sa željom da dodirnu misteriju najčudnije građevine ovog dela Evrope. „Zašto je zapuštena, ko je se plaši“, pitali smo se, sve dok se i sami u to nismo uverili. I u raskoš, a bogme i u strah.

Mi smo ovde silazili dva puta, prvi put nam je vodič bio Zoltan Sabadi - Kina, a drugi put Ladislav Pintač. Obojica opčinjeni tvrđavom i njenim tajnama.

- Siroti Petar je lakoverno pristao, znajući da je puki siromah, i ne znajući da mu je žena trudna i da nosi devojčicu. Kada je devojka stasala, đavo je došao po svoje i odveo je. Dao je unezverenom Petru tvrđavu i ogromno bogatstvo. Legenda govori da se devojka i danas nalazi u potonuloj crkvi u tunelima ispod tvrđave, a na mađarskom se utvrđenje zove „Petervar“. Osim imena Petar, ovaj naziv može da znači i „onaj koji čeka“.

Za ovakvu avanturu morali smo da imamo čoveka od apsolutnog poverenja. To je prvi put bio Kina, a drugi put Ladislav Pintač, istraživač koji se od 2000. godine zaljubio u tunele ispod Petrovaradina. Kada ih je video odrekao se „svih blaga Egipta i drugih svetskih atrakcija“. Ima ih, veli, tu kod kuće.

Idemo polako za njim, i sve nam je jasnija beskrajna dužina ovih hodnika. Na samom početku nailazimo na kojekakvo smeće i ostatke pivskih konzervi koje su rasuli „heroji“ sa „Egzita“, ali što dublje ulazimo u srce tvrđave ostataka je manje.

- Ovde je najopasnije da posetilac ostane bez svetla - objašnjava Pintač. - Da li biste uspeli sami da se vratite?

Pintač nam pokazuje neobične table i simbole, ali tako što su brojevi i stilska slova uvek upisani na drugačiji način. Naš domaćin tvrdi da je tvrđava prvenstveno bila vojna, ali je siguran da su se u pojedinim njenim delovima odvijali obredi koje su priređivala različita tajna društva.

- Ovo je jedini hodnik unutar cele tvrđave u kojem postoji eho - dodaje naš vodič. - Samo na jednom nivou, iako svi hodnici liče jedan na drugi, možete da čujete svoj glas kako jasno odzvanja kroz tvrđavu.

Pomalo sablasno, pomislio bi neko.

Verujte da jeste.

- Šetajući hodnicima ponekad osetim neku jezu - iskreno kaže Pintač. - Možda je to zbog samoće, pa utišano čulo sluha pusti da odnekud „zagrme“ fantazije, ili je možda zbog mraka koji sve to dodatno začini i odnekud pusti zarobljene duhove prošlosti?

Ubeđeni smo da smo sudbinu prepustili Pintačue, dok sablasan mrak razbijamo baterijskim lampama. Osećamo jasno kako pada temperatura dok se spuštamo sve niže.

Uz brojeve koji su ucrtani na tablama koje obeležavaju putanju, postoje i različite boje. Pintač govori da je prvi nivo označen zelenom, drugi crvenom, treći plavom, a četvrti crnom bojom.

Možda je ipak najmisterioznije i najčudnije mesto na dnu četvrtog, „crnog“ nivoa, gde se nalazi takozvani Bunar Jozefa Drugog. To je bio sin Marije Terezije i potonji austrijski car.

- Postojanje bunara je logično, jer u slučaju opsade bilo je važno da vojna posada ima izvor vode - nastavlja naš vodič. - A ventilacija je odlična, jer i ovde, duboko pod zemljom, sada imamo dovoljno vazduha.

Pintač kaže da je, prema njegovim istraživanjima, car Jozef čak pet puta dolazio ovde. Uostalom, naspram bunara postoji i tabla na kojoj je zabeleženo da je on posećivao ovo mesto.

Polako se penjemo nazad. Na kraju avanture, osećaj nelagodnosti polako nestaje, ali ostaje osećanje da smo bili nepozvani gosti. Ono se sukobi sa potpuno drugim osećanjem koje tvrđava neminovno izaziva. Razumemo našeg vodiča kada govori o tome da je čovek unutar tvrđave uvek u sukobu. Sa osećajem da je uznemirio duhove, i sa onim drugim - da to ipak treba da uradi.

- Možda je najbolji opis tog stanja ako vam kažem da sam u petrovaradinskim hodnicima prožet istim osećanjima kao da noću sam šetam po groblju - zaključuje Pintač.