SRPSKI opanak, bilo da je prešnjak, sirovar, čačanski, banatski, šumadijski ili šabački, sa šiljkanom, ili bez njega - jedinstven je proizvod u svetu. Zato već dve godine čeka da ga Unesko uvrsti na listu zaštićenih nematerijalnih dobara. Istorija ove srpske etno-

-cipele, od najstarijih sačuvanih primeraka nošenih pre veka i po, pa do pobednika na svetskim sajmovima, sada se može videti u Muzeju opančarstva, koji je u četvrtak otvorenom u beogradskom selu Rakovica.

Jedinstvena zbirka, koja zadrži 70 pari opanaka iz raznih krajeva Srbije, prati kako se izrada tradicionalne obuće menjala kroz epohe i u odnosu na prostor sa koga dolazi.

Svaki par istaknut u prostorijama Nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost "Naše ruke", priča svoju priču, o vremenu, običajima, o nogama koje su ih nosile, i frontovima koje su prošle, rukama koje su ih šile i plele... Deo postavke sakupljao je godinama Dejan Milosavljević, predsednik Nacionalne asocijacije, a polovina postavke poklon je Beograđanina Željka Utvara, koji je naš najveći kolekcionar nošnji i starih etno-predmeta. Do sada je, kako kaže, spasao od propadanja više od 3.000 predmeta, među kojima i opanke.

- Najstariji primerci, koje imamo u postavci, iz sredine su 19. veka, iz okoline Niša i Zaječara, i od presne su, neuštavljene kože - kaže Stana Jarčević.

- Trajali su samo mesec dana, bili prilično neudobni. Kasnije se opančarski zanat razvijao, a između dva svetska rata doživeo je veliki procvat.

Kako naša sagovornica kaže, što su premet i preplet na opanku bili složeniji i sitniji, to je opanak bio vredniji. A najbolji primerci umeća narodne rukotvorine osvajale su nagrade na sajmovima u Beču, Parizu, Londonu...

- Muški opanak se tradiconalno pravi sa kljunom napred, ili šikljom kako je zovu, dok je ženski uvek bez nje - kaže Stana. - Uprkos "jeftinim" rekla-kazala pričama o poreklu kljuna, kojoj je cilj da se omalovaži vrednost opanka, svaki vez, preplet i premet, kao i šiklja imali svoju simboliku.