Srbija i Grčka zajedno protiv Velike Albanije

GRČKA i Srbija bile su prve slobodne države na Balkanu na počecima 19. veka, Grčka kao nezavisna država od 1832, Srbija kao autonomna uprava. Nije, međutim, postignuto nacionalno ujedinjenje, jer su neoslobođeni Srbi i Grci ostali izvan granica grčke i srpske države. Da bi proširile granice slobode, dve države su još 1844. imale viziju oslobođenja porobljenih. U grčkom slučaju reč je o "Velikoj ideji", a u srpskom o "Načertaniju", koje je bilo jedan izuzetan program nacionalne politike i ostalo državna tajna još mnogo godina.

Pod uticajem italijanskog ujedinjenja (1860), knez Mihailo Obrenović je težio nezavisnosti i proširenju Srbije kroz balkansko savezništvo i rat protiv Osmanskog carstva uz pomoć Rusije. Grčka kao nezavisna država zauzimala je centralno mesto u njegovoj spoljnoj politici. Prvi pokušaj sklapanja saveza desio se već 1861. godine, ali nije uspeo zbog teritorijalnih pitanja. Problem je bio još uvek nedefinisano geografsko područje Makedonije, na kome je, prema srpskim izvorima, živelo tri miliona Slovena.

KADA je 1867. ustanak na Kritu bio na vrhuncu i mogućnost grčko-turskog rata očigledna, ministar spoljnih poslova Harilaos Trikupis ponovo je pokrenuo pitanje grčko-srpskog saveza. Posle intenzivnih grčko-srpskih pregovora, 26. avgusta 1867, u austrijskom banjskom mestu Feslau, potpisan je Ugovor o savezu, a potpisnici su bili Petros Zanos i Avram Petronijević. Sporazum je predviđao zajednički rat protiv Osmanske imperije za oslobođenje svih balkanskih hrišćana pod sloganom "Balkan balkanskim narodima". Ako bi ovo bilo nemoguće, onda se predviđala aneksija Epira, Tesalije i Krita Grčkoj i Bosne i Hercegovine Srbiji. U slučaju potpune pobede protiv turske imperije, predviđalo se potpisivanje jednog specijalnog ugovora, o volji drugih naroda da li će se pridružiti grčkoj ili srpskoj državi, ili će pak formirati suverene države u okviru jedne konfederacije. Bila je to formula da bi se prevazišao problem Makedonije. Ratne operacije trebalo je da počnu u martu 1868. godine. U februaru 1868. potpisan je vojni ugovor koji je predviđao početak rata sa učešćem ustaničkih grupa i mobilizaciju albanskih plemena Malisori i bugarskih revolucionara na strani Srbije i Grčke.

Ugovor o savezu knez Mihailo i kralj Đorđe ratifikovali su 1867. godine

BALKANSKI savez nije imao uspeha iz nekoliko razloga. Naime, ni Grčka ni Srbija nisu bile spremne za rat. Srpska vojska, sastavljena od seljaka, još uvek nije imala ni savremenu obuku ni opremu i bila je na nivou narodne vojske, predviđene za gerilski rat. Za grčku vojsku od 5.000 muškaraca, bilo je nemoguće da se u roku od nekoliko meseci poveća na 30.000. Iz tog razloga je kralj Đorđe Prvi zatražio odlaganje ratnih operacija do septembra 1868. Sa druge strane, osmanska vojska se, kroz tanzimatske reforme, bila reorganizovala, a sve velike sile, izuzev Rusije, bile su verne doktrini integriteta Osmanskog carstva i nisu bile naklonjene ratnim operacijama na Balkanu. Takođe, knez Mihailo Obrenović, budući svestan teškoća, poverovao je obećanjima ministra spoljnih poslova Austrougarske Andrašija da će Srbija uz pomoć Beča dobiti jedan deo Bosne i Hercegovine. Poznato je da je Austrougarska posle 1866. planirala aneksiju Bosne i Hercegovine. Posle ubistva kneza Mihaila, u junu 1868, pitanje balkanskog saveza izgubilo je značaj.

IAKO prvi grčko-srpski savez nije dao rezultate, njegov unutrašnji smisao je bio taj da su Grčka i Srbija kroz ceo 19. vek za cilj imali uspostavljanje zajedničke granice, koja je ponovo uspostavljena Drugim balkanskim ratom i formiranjem, sada funkcionalnog, grčko-srpskog saveza 1. juna 1913. Osnovni parametar grčke balkanske politike u međuratnom periodu bio je održavanje osovine Atina - Beograd kao faktora stabilnosti na Balkanu. I u Titovoj Jugoslaviji, uprkos preprekama koje je izazivalo pitanje Makedonije u grčko-jugoslovenskim odnosima za vreme komunizma (1944-1991), osovina Atina - Beograd i moravsko-vardarska dolina, osim ekonomske dimenzije, funkcionisala je kao jedinstven geostrateški odbrambeni prostor protiv stvarne ili imaginarne sovjetske opasnosti.

U DANAŠNjIM okolnostima, osovina Atina - Beograd može da funkcioniše kroz ekonomsku saradnju, bilateralnu saradnju u energetskom sektoru, ali i kroz zajedničku borbu protiv ideje "velike Albanije" i suzbijanje turske politike neoosmanizma. Uslov je da BJRM normalizuje odnose sa susedima, da napusti kič arhaičnog nacionalizma, a da, zauzvrat, susedne hrišćanske države garantuju teritorijalni integritet ove krhke države.