Ikea želi Simpo

 KAD mi dođete ovde za pet godina, imaću da vam pričam o novim pobedama. Planiram još mnogo toga da uradim....
Tako nam je, uz stisak ruke, završio svoje sećanje Dragomir - Dragan Tomić (71), predsednik kompanije „Simpo“, koja je u subotu obeležila, a cele godine slavi - 45 godina od nastanka.
Naš sagovornik na čelu je vranjske fabrike nameštaja već 41 godinu. Nikada je nije napuštao, uvek ju je menjao - pod Titom, Miloševićem, Đinđićem, Koštunicom, Tadićem. Namera mu je tek da je menja.
Teško ko može verodostojnije i slikovitije od njega svedočiti o tim godinama na jugu Srbije, o putu od raspadnute provincijske radionice do kompanije koja se penje na vrh Evrope, o vratolomnim poduhvatima da se pruži ruka najzaostalijem i najsiromašnijem delu zemlje...

TEŠKI POČECI

Pošto mu je porodica živela u nemaštini, kao i većina na tužnom jugu, Tomić se odmah posle završene srednje ekonomske škole zaposlio u vranjskoj opštini.
Godina je 1959:
- Radio sam investicione programe za početničku platu od dvanaest hiljada i sto dinara - počinje Dragan Tomić sećanje, dok sedimo u udobnoj kožnoj garnituri njegovog kabineta u „Simpovoj“ robnoj kući na Svetonikolskom trgu u Beogradu. - Ostajao sam i vikendom, spremajući investiciona dokumenta. Te godine zaradio sam dovoljno para za studije.
Ekonomski fakultet Tomić je zbrisao u Skoplju za manje od tri godine. Vratio se u opštinu Vranje, gde su ga 1963. godine izabrali kao jedinog ekonomistu za novoosnovanu fabriku za proizvodnju nameštaja i građevinske stolarije „Sima Pogačarević“.
Kolektiv, posle četiri godine, već je bio na kolenima, pred likvidacijom, bez proizvodnog programa i stručnjaka, sa dugovima od izgradnje, bez dinara obrta.
Kao zamorče i svog stipendistu, opštinari su ga gurnuli 1967. godine na rukovodeću fotelju da pokuša nemoguće. Tomić je imao 29 godina i uobraženu želju da nešto uradi od te uklete fabrike.
- Sproveo sam gvozdenu disciplinu. U stvari, tek sada znam da sam tada počeo da primenjujem evropsku strategiju - kaže nam.
Nasuprot socijalističkim tendencijama, uveo je mladi i nadobudni Tomić sistem nagrade i kazne. Stimulisao je rezultate, kažnjavao svakog ko je i minut kasnio u fabriku.
Jedno zakašnjenje, 30 odsto varijabile se precrta, dva kašnjenja 70 odsto, a tri kašnjenja sto odsto...
- Počeli su politički pritisci, pročulo se da neki direktor u Vranju guši socijalističko samoupravljanje, završili smo i na Ustavnom sudu, i pobedili. Prvi talas je savladan, mogli smo da krenemo dalje.
Jedne noći nije mogao da spava:
- Ponavljao sam neprestano - Simo Pogačarević, Simo Pogačarević... Mučilo me to. Kako Nemca da privučem tim imenom? I sevnulo mi je pred zoru: kad skratim ime i prezime dobiću SIMPO. To je to.
Usledio je novi cunami pritisaka. Da se drznuo da skrnavi ime narodnog heroja, partizana i poznatog stolara. Da udara na NOB i najsvetlije tekovine. Pisale i novine o nesvakidašnjem potezu. Izdržao je i to. Ime „Simpo“ je preživelo.

ZLATNO DOBA

Program za proizvodnju je napravljen. Broj zaposlenih se neprestano povećavao. Njemu je, kaže, bio najveći cilj da uposli što više ljudi. Da mlade i siromašne uključi. Da probudi iz mrtvih potonuli i zaboravljeni deo zemlje.
Počeli su veliki rezultati sedamdesetih godina. „Simpo“ je otvorio prodajne prostore u celoj bivšoj Jugoslaviji. Trgovačka mreža rasprostirala se od Splita do Đevđelije. Nicale su velike robne kuće u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Podgorici, Skoplju...
Sledeće dve decenije bile su zlatno doba fabrike. Osvojeno je tržište u celom svetu. Godišnji promet sa Rusijom bio je 60 miliona dolara, a sa Poljskom 40 miliona, otvarale su se trgovinske kuće po Francuskoj, Grčkoj, Bugarskoj - celoj Evropi, razrađeno je tržište sa komadnim nameštajem u SAD.
- Verujem da i sada oko milion američkih porodica ima komade „Simpovog“ nameštaja iz tog vremena u svojim domovima - procenjuje Tomić. - U to zlatno vreme imali smo najveće plate u Srbiji.
„Simpo“ je postao najveća firma u proizvodnji i prometu nameštaja u državi. Podeljeno je zaposlenima više od 1.500 stanova i još toliko stambenih kredita...
Tomić je neprekidno razmišljao o novim fabrikama, proširivanju proizvodnje i iz godine u godinu je otvarao nova preduzeća za repromaterijal, gde je zapošljavao ljude. Kod njega se ništa nije bacalo. Svaki „višak“ je koristio za novu fabriku.
Onda su došle devedesete. Počeo je rat.
- Prodajna mreža nam je ostala u bivšim republikama SFRJ. Izgubili smo u vrednosti oko 118 miliona dolara, što je prevelika cifra da bi se preživelo...
Stigle su i sankcije. Zatvaranje tržišta. Stao izvoz. Hiperinflacija obezvredila ogromnu imovinu i kapital u zemlji.
- Najnormalnije je bilo da se prestane sa proizvodnjom, da se otpuste radnici i spase što se spasti može. Nisam imao snage za tako nešto. Rešio sam opet da krenem od nule, da oporavim fabriku. Rešio sam ne samo da zadržim sve radnike već i da zaposlim nove - priča nam Tomić.

OD OVACA DO SLATKIŠA
Tad je počeo da sprovodi koncept - privatizacija pre privatizacije. Osnivao je rojeve manjih preduzeća koja opslužuju velika, i prenosio ih na upravljanje radnicima koji su postajali vlasnici manjinskog paketa.
Ponovo je napadnut od političara na vlasti i nekih privrednika. Slobodan Milošević je podržao njegov koncept razvoja malih preduzeća.
U tom mračnom periodu, Tomić je osnovao oko sedamdeset novih fabrika i zaposlio još oko 1.300 radnika.
Proširio je delatnost, izgradio je i fabriku vode - „Rosu“, koju je kasnije prodao „Koka-koli“, pokrenuo je fabriku slatkiša, deterdženata, najveću farmu ovaca u Srbiji, fabriku boja i lakova, dušeka, i čega sve ne...
Premrežio je ceo jug Srbije svojim halama - od Surdulice, Bujanovca, Trgovišta, Preševa, pa do Zubinog Potoka....
Posle petooktobarskih promena, i nove velike političke turbulencije, Tomić je nastavio svoju misiju.
U poslednjih osam godina, kaže on, „Simpo“ je ponovo postao neprikosnoveni lider u proizvodnji modernog nameštaja u jugoistočnoj Evropi.
Od „Simpa“ danas živi blizu 10.000 porodica na krajnje nerazvijenom jugu, a u sistemu posluje 80 fabrika. Još 30.000 porodica je posredno, preko svojih firmi, vezano za veliku kuću nameštaja.
- Sve sam radio da bih zapošljavao ljude, i fabrike koje sam prodavao ostale su uspešne i u njima nije bilo otpuštanja... Mnogo je projekata ostalo i nerealizovanih. Evo, na primer, zašto u Srbiji ne bi postojala fabrika kancelarijskog nameštaja, fabrika okova, boja i lakova...
Tomić podseća da je zbog želje da zemljacima stalno pruža nove poslove odbio da bude ambasador u Češkoj, direktor Jugobanke, JAT-a, predsednik Privredne komore, prvi čovek mnogih uspešnih firmi iz bivše SFRJ...
- Moje siromaštvo me je opredelilo da se borim protiv siromaštva ceo život. Zato ostajem u „Simpu“. Sećam se slike kad smo kao deca u poderanim opancima gazili preko Morave do škole. To me ceo život proganjalo i teralo da se borim protiv nemaštine. Još ponekad mogu da osetim one mokre noge u školskim klupama...

EKSKLUZIVNO: “IKEA“ ŽELI “SIMPO“
NAŠ strateški partner za privatizaciju „Simpa“ je i najveća evropska fabrika nameštaja „Ikea“ i veliki posao bi mogao da se sklopi već sredinom naredne godine, ako se sve kockice sklope - otkrio je ekskluzivno za „Novosti“ Tomić:
- Tražimo strateške partnere isključivo iz delatnosti. Oni su garancija da će nastaviti proizvodnju i plasman naših proizvoda na svetsko tržište i omogućiti dalji razvoj firme.
Tomić navodi da je plan da se sa „Ikeom“, čija je delegacija posetila ove nedelje Vranje, napravi velika fabrika za nameštaj od masiva i komadni nameštaj u visokom sjaju, koji prodire u Evropi i u svetu i da se modernizuju postojeći kapaciteti.
- Moja filozofija je da se fabrike ne smeju prodavati ljudima koji nisu u profesiji, jer to ne može da obezbedi opstanak. Takva privatizacija mogla bi da bude pogubna za čitav taj deo Srbije i nastavljeno bi bilo masovno iseljavanje sa juga.

ZAPOSLENI
- KAD je osnovana fabrika, bilo je 600 zaposlenih, pa u momentu mog preuzimanja oko 400. Galopirajuće smo stigli do brojke od 3.600 zaposlenih, pa do brojke od 8.000, dok sada radi oko pet hiljada. Zaposlene nismo otpuštali nego smo prodavali fabrike koje ne pripadaju osnovnoj delatnosti i nijedna nije smanjila već je povećala broj zaposlenih.

POLITIKA KOČI
Dragan Tomić je bio i istaknuti komunista i narodni poslanik u bivšoj Jugoslaviji u više od 10 mandata, ministar, potpredsednik vlade Mirka Marjanovića, blizak saradnik Slobodana Miloševića, kasnije u dobrim odnosima za Zoranom Đinđićem, Vojislavom Koštunicom i predsednikom Tadićem... Pored svega tvrdi da u stvari nikada nije bio političar, već privrednik koji je predsednicima „nudio ozbiljne razvojne projekte“:
- Uvek sam bio borac za razvoj juga Srbije i gotovo u svim epohama su me političari kočili, ali nisu uspevali da me zakoče.