Nevinost bez zaštite na Jutjub-kanalu Kinoteke: Sjaj urbane legende

Aleksić je svoj životni film snimao u okupiranom Beogradu zahvaljujući svom entuzijazmu, a kada je postao veliki bioskopski hit koji je beležio više od 83.000 gledalaca, Nemci su ga zaplenili - plašili su se da će ova ljubavna melodrama pozitivno uticati na srpsku nacionalnu svest, što se dogodilo. Aleksićeva priča prati lepu i siromašnu devojku (igra je Ana Milosavljević), koja je zaljubljena u njega, ali okrutna maćeha želi da je uda za starog i pokvarenog čoveka. U poslednjem trenutku, Aleksić je oslobađa iz zagrljaja razvratnika pomoću svojih akrobatskih veština, a scena u kojoj beži s njom kroz prozor postala je antologijska. Snimatelj filma "Nevinost bez zaštite" bio je Stevan Mišković, jedan od naših pionira kinematografije koji se bavio i režijom, montažom, snimanjem zvuka, a bio je i vlasnik filmskih preduzeća i sopstvene laboratorije. Kako je još početkom tridesetih godina prošlog veka kod nas prvi konstruisao tonsku aparaturu i bio osposobljen za snimanje zvuka, došao je na neverovatnu ideju da sa Aleksićem, u vihoru ratnog haosa, stvori prvi srpski srednjemetražni zvučni film. Oni su zajedno dugo tražili sponzora, i na kraju je polovinu troškova snimanja prihvatio da snosi beogradski auto-mehaničar Ivan Živković.

Kako ističe upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović, bez obzira na to što sva slava obično ide scenaristi, reditelju i glavnom glumcu Aleksiću, jasno je da bez tehničkog umeća Miškovića, koji je snimio ton i sliku i montirao zvuk, ovog filma ne bi bilo.

- Iako arhaična i beskrajno naivna, njihova tvorevina "Nevinost bez zaštite" posedovala je nepatvoreni šarm i postala drugo ostvarenje po gledanosti u Srbiji za vreme okupacije. Bez obzira na sve naivnosti, ona ima lepotu i svoje mesto u našoj filmskoj istoriji. Ali, i pored toga, nove vlasti posle oslobođenja sumnjale su da je materijal za snimanje Aleksić dobio od Nemaca, kao kolaboracionista, i izvele su ga na sud - kaže Erdeljanović.

Inspiraciju za ovaj film Aleksiću je pobudio uspeh dokumentarca o njegovim akrobatskim veštinama. "Čovek od čelika" izvodio je najspektakularnije akrobacije u našim i evropskim gradovima - visio je sa aviona držeći se zubima za uže, bez ikakve zaštitne mreže hodao je i vozio bicikl preko konopca zategnutog između krovova dve visoke zgrade, zubima je savijao metalne šipke i kidao lance, "ispaljivao" je ljude iz topa. Aleksić je u Beogradu imao sopstvenu akrobatsku artističku trupu, i postao je poznat u jugoslovenskim, evropskim i svetskim okvirima. O njemu i njegovom nastupu pred Titom i engleskom kraljicom 1951. pisao je i londonski "Tajms", ističući da Aleksić "u mišićima ima čelične žice, a umesto živaca najlonsku užad".

Aleksić u jednoj od svojih predstava

Ono što Aleksića čini istinskim herojem njegovog, ali i našeg današnjeg doba je njegova velika humanost - tokom karijere donirao je velika novčana sredstva raznim humanitarnim, sportskim i drugim udruženjima građana. Poslednje godine života, pre nego što je 1985. preminuo u Domu za stare na Bežanijskoj kosi, proveo je u krajnjem siromaštvu.

Film "Nevinost bez zaštite" je jedino ostvarenje koje je režirao, a igrao je još samo u "Desantu na Drvar" Fadila Hadžića. Dragoljub Aleksić, odnosno "Čovek od čelika", pojavljuje se 2008. kao lik u filmskom hitu "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića, a igra ga glumac Nenad Jezdić.

MARŠAL SUPERMEN

FILM "Nevinost bez zaštite" sačuvan je samo u fragmentima. Oni se, uz komentare samog Aleksića, mogu videti u istoimenom filmu, kultnom ostvarenju koje je 1968. snimio Dušan Makavejev. Njegova duhovita nadogradnja velikog okupacijskog hita, kroz mit o prvom srpskom supermenu (akrobata Aleksić nekad i sad), daje subverzivne aluzije na stereotipe nacionalne mitologije i vladajućeg supermena, voljenog maršala Tita, koji i fizički veoma liči na ovog slavnog akrobatu. Makova verzija "Nevinosti bez zaštite" osvojila je Srebrnog medveda i nagrade međunarodne kritike FIPRESCI na Berlinalu, glavnu nagradu na festivalu u Čikagu, Srebrnu arenu u Puli i druga brojna priznanja, a na kraju i Oktobarsku nagradu grada Beograda.