Psihodelična umetnost je stil vezan za rok i džez muziku, popularnu kulturu, strip, ilustraciju, dizajn omota ploča i modu. Nastao je sa hipi pokretom mada se neka likovna rešenja psihodelije mogu naći i kod prerafaelita, simbolista i secesionista, koji su u psihodeličnoj eri uz Salvadora Dalija smatrani za preteče. Dali je govorio: "Ja sam najveći psihodelični slikar koji ne uzima droge." Stil je nastao i kao žestoka reakcija na otuđenost i formalizam avangardi, posebno nefigurativnog konceptualizma, čiji su se učesnici borili protiv umetničkog sistema da bi se njihova dela našla u prvim redovima trgovine i izlaganja, što nije bio slučaj sa hipi umetnošću. Početak psihodelične estetike bio je oko 1963. godine a vrhunci su "leto ljubavi" 1967, revolucionarna 1968, i 1969. sa koncertom u Vudstoku. Već od 1970. počinje nova osećajnost, kemp duh individualizma sedamdesetih, umesto kolektivizma "dece cveća". Hipi pokret je Mirča Elijade smatrao poslednjim masovnim ispoljavanjem religijskog u istoriji, hipi okean bio je prljav ali topao. Umetnost toga vremena možda je najkraći stil u 20. veku, ali ima uticaja do danas, posebno na strip i film, njime se u jednom od brojnih izdanja svoje istorije moderne umetnosti bavio i Arnason. Postoji samo jedna knjiga o psihodeličnoj umetnosti koja je dala za pravo Dragošu Kalajiću da hipici nisu imali nijednog velikog slikara. Kalajić, najbolji i najobavešteniji likovni kritičar nije, međutim, znao za Amerikance Abdul Mati Klarvejna i njegovog učenika Boba Venozu, koga je Dali uz Gigera smatrao svojim naslednikom. Ta dvojica su sa Ernstom Fuksom i Dadom Đurićem najvažniji figurativni slikari u drugoj polovini 20. veka. O njihovom radu objavljeno je nekoliko monografija.

Jedan od najvećih gurua psihodelije je slikar Radovan Hiršl, o čijem delovanju postoji izuzetna monografija. Vlasnik velike biblioteke, krajnje obrazovan i pismen Hiršl je bio i ezoterik, iniciran i u kult Kecalkoatla. U Beogradu i Cirihu, formirao je krug istomišljenika, iz koga potiču brojni značajni umetnici poput Stevana Novakovića, Dragane

Đurić Kovačević, Moce Jeremića i Andrije Viteza. Reč je o autentičnom beogradskom andergraundu na tragu Mediale, sa čijim su predstavnicima ti umetnici imali vezu. Dragana

Đurić Kovačević je uz Hiršla jedina naša psihodelična slikarka, imala je iskustva sa svim drogama, uključujući i pejotl, ali nije bila narkoman. Ta generacija uzimala je narkotike iz religioznih razloga, kao šamani, radi proširenja svesti i duha, za razliku od današnjeg bezidejnog ovisničkog usvinjavanja. Dragana je inspiraciju tražila i kod Borhesa, naslikavši Asteriona ili Minotaura, ličnost iz jedne njegove priče, kao i kod Gustava Mejrinka, koga je kompletnog proučila na nemačkom. Bila je kao Hiršl i Novaković okultista, naslikavši najbolji srpski tarot, objavljen kod Narodne knjige.