Pre više od stoleća je Isidora Sekulić, u članku „Kulturni nacionalizam“ (1913), pisala o rečenom stanovištu kao o „kulturi u najlepšem obliku“, o čestitosti i prvoklasnosti ne samo srpskoj nego i čovečanskoj. Kao osvešćeni individualist svoga doba, ni Isidora ni drugi savremenici koji optiraju za savremenost, a ne za kađenje „mrtvih tradicija“, ne propuštaju da kulturni nacionalizam vide kao unutrašnji ideal, kao zajedničarstvo koje izbija iznutra, usredsređenje najboljeg u sebi. Nacionalizam nije spolja diktirano nego duboko iznutra posredovano stanovište, uvedeno u nas posredovanjem kulturnog aparata. Uvodeći termin „kulturni aparat“, pre više od pola veka, Rajt Mils ukazuje da između svesti i postojanja stoje značenja, koncepcije i saopštenja kao ostavina drugih ljudi. Kulturni aparat je „poluorganizovan izvor samih njihovih identiteta i njihovih težnji. On je izvor ljudske raznolikosti – stilova življenja i načina umiranja“. Drugim rečima, sadržaji kao što je npr. „kosovsko opredeljenje“ izviru iz iskustvene dubine kulturnog aparata i ne možemo ga izbeći.

U članku iz 1940. godine, koja prethodi okupaciji naše zemlje i narodnom raskolu u Drugom ratu, Isidora se opet zalaže za unutarnju borbu „protiv svakog nereda u sebi“ i sabrano poentira: „Svaka generacija nosi sav narodni zadatak, i svu reprezentaciju otadžbine. Rasejanosti ne sme biti! (…) Mali smo, ali ako se usredsredimo, celi smo.“ Nismo bili celi, niti smo se zacelili, a dalje smo rasejani i dekoncentrisani. A iste godine kad je osvećeno Lazarevo Kosovo u Balkanskom ratu, i kada pokreće temu mirnodopskog, „kulturnog nacionalizma“, u jednom članku Isidora ispisuje, kako u podnaslovu navodi, „opomenu nama Srbima“ ukazujući na slučaj Iraca: „Taj simpatični i otmeni narod, koji je istorija stavila na tačku junaštva i borbe, svaki dan je plići (…) Sve više imaju onu zaplašenu i izmučenu fiziognomiju Indijanaca, koje su Englezi sasvim satrli.“ U ponuđenoj analogiji sa zaplašenom i izmučenom fiziognomijom Indijanaca prepoznajemo i naš naraštaj.


KAPIJE KONTROLE


Među antisistemskim rečima imperijalne ideološke paradigme, koju osećamo na svakom koraku kontrolisanog javnog prostora, svakako je reč nacionalizam. Saglasno interesima, nema jedinstvenog odnosa prema nacionalizmima. Ali ovde govorimo o nesistemskom srpskom nacionalizmu – bilo kakvom, ma kolikom. Svest o nepoželjnosti nacionalnog elementa uvukla se i u magistralni književni prostor, što otvorenim političkim negiranjem i stigmatisanjem, što opštim mestima o nužnoj otvorenosti prema drugima, prenaglašenom zebnjom od etikete izolacionizma, što kroz prećutno izbegavanje nacionalno neuralgičnih tema, ali i sredstava ukorenjenih u nacionalno nasleđe. Dok su vodeći pesnici i drugi umetnici velikog posleratnog perioda, a na tragu prvog talasa avangarde, ispitivali i otkrivali segmente matičnog nasleđa, „kao spomen a ne kao predestinaciju“ (sintagma je Isidorina), današnji novi književni naraštaji klone se i pomisli na nacionalno zasnovan izraz, osim u obliku direktnog poricanja ili izvrgavanja, obezličenja, prema odobrenim narativima spoljnih činilaca političkog uticaja.
Niko od mlađih autora koji nastoje da obnove veze sa svojim nacionalnim tlom na postepeno zaposedanim, i dobrano zaposednutim kapijama kontrole – ne može da dobije ni ulaznicu, a kamoli potvrdu, makar kakvim potencijalom raspolagali. Na taj način gotovo se fizički prekidaju postojeći kontinuiteti s tradicijskim linijama oličenim u nizu naših vodećih autora, koji su overu stekli mnogo pre okupacije duha „političke korektnosti“, u očekivanju da „nacionalno senzibilni“ pesnici odumru bez potomaka, koji će ostati ili beznadežno skrajnuti ili obeshrabreni u začetku. Kapije kontrole ih zaustavljaju na ulazu i njih javno nema i kad ih ima, ali javni prostor zauzimaju čak i bezbojni eksponenti poželjnih ideologija i navodnih „aktivizama“.
Kad vidimo ekspresne medijske promocije mladih autorskih imena od obećanja, i širom otvaranje vrata regionalnih festivala, stipendija i prevođenja, po pravilu ih prate njihovi javni iskazi koji afirmišu paket politički korektnih tema, u kojima je pitanje njihove umetničke autentičnosti potpuno irelevantno. Da li je makar šta od takve sistemske pažnje prema mladima dobio, recimo, pesnik Branimir Kršić (1981), životno određen trouglom rodnog Siska, Banjaluke i dobežišta u Kotor Varoši, a koji u zbirkama Čertoreznik (2012) ili Govorne mane (2016) suvereno pokazuje osvojenu i živu pesničku sintaksu i refleksiju u tradiciji vezanog stiha, jednako otvoreno i prema tradicijskim i prema ovovremskim podsticajima. Pesnik gotov, ukorenjen u svome, odbacuje se danas i zanemaruje. Ako prigrljujete zadatosti regionalnog glob-realizma – tu već ima izvesnog potencijala za prepoznavanje i za napredovanje.
Dežurni javni komentatori i ne prikrivaju manjak elementarnog nacionalnog samopoštovanja, ili višak svoje ideološke odbojnosti prema srpskim tekovinama. U magmi takvih glava, na primer, svako zalaganje za očevidno potisnutu ćirilicu prate političke etikete najnižeg reda. A na protivkulturne radnje dugog trajanja i brutalnih posvedočenja, uperene protiv svih vidljivih srpskih znakova, široki „jugosferični“ duhovi ne reaguju, ili ih relativizuju, traže viša opravdanja i prave nategnute ili neodržive paralelizme. Uvezenim „kulturnim aparatom“ okupirane svesti teže da se okupacija zaokruži. I dalje svoj kulturni lik udešavamo prema tome na šta nas drugi hoće svesti ili sniziti, ne prema onome što realno jesmo. Uz preteće najave otvorene lustracije, komesarski glasovi među nama, moćno podržani, uveliko čiste ovdašnji kulturni teren od nacionalista, podrazumevanih krvnika. Kao što su, četrdeset pete i nadalje, u izrode i zločince uvršteni i Slobodan Jovanović i Dučić, i Crnjanski i Rastko, i Milan Kašanin i Grigorije Božović, niz duhom probranih i samosvojnih.


ZNAČENjA „MORALNE NEOSETLjIVOSTI“


Opšti alibi zastupnika iskorenjene kulture glasi da nacionalizam stoji nasuprot slobode i otvorenosti. Kada se osvrće na primedbe načelno upućene nacionalizmu, Marija Todorova ističe da je, naoko paradoksalno, uprkos retorici okrenutoj ka prošlosti, „nacionalizam u praksi bio jednako radikalan futuristički projekat“ i da su to razumeli „konzervativni establišmenti te je u Evropi devetnaestog veka, u vreme Svete alijanse, nacionalizam, zajedno s liberalizmom, republikanizmom i kasnije socijalizmom, bio prokažen kao revolucionarni virus“. Hegemoni diskursi nekad i sad očito se poklapaju i dozivaju. Za tačku gledišta i prohteve imperija, feudalnih i korporativnih, iskustvo kulturno definisanih, istorijskih zajednica predstavlja prepreku osuđenu na rušenje, tvrdim i mekim oruđima, svim raspoloživim sredstvima.
Jer pojam narodnosti izrastao je kao ideja emancipacije i slobode, nasuprot ondašnjim imperijalnim projektima. Nije drukčije, u samoj osnovi, ni danas. Ovdašnji saradnici projekta totalne kolonizacije – što je drugo ime za globalizam, u društvu i kulturi, delujući još uvek s povlašćenih mesta, afirmišu politički korektne književne i intelektualne papagaje, razaraju pouzdane i legitimne vrednosne poretke naše kulture. Ratuju protiv regionalnog i globalnog bauka srpskog nacionalizma i pravoslavlja na dugo pripremanoj ideološkoj podlozi.
Kad govori o činjenici „moralne neosetljivosti“ razdoblja nakon Aušvica kao i Hirošime, već pomenuti Mils, još davno pre ovoga što smo dočekali na međi vekova i milenija, naglašava da „te akcije ne moraju nužno da budu sadističke; one su samo poslovne i uopšte nisu emocionalne; one su efikasne, racionalne, tehnički dobro izvedene. One su nehumane zato što su bezlične“. Bezličnost je ovde jedna od ključnih protivnih reči, tj. posledica, a dimenzija „moralne neosetljivosti“ u sprezi je s prirodom sistemski poželjne književnosti. Bez ikakvog nametanja domaćih zadataka bilo kome, možemo primetiti da je uporno neosvrtanje na realna i drastična stradanja svoga naroda, čiji je rđavi kontinuitet neprekinut i vidljiv golim okom, ili na činjenice njegove stvarne a ne medijski pakovane egzistencije, živi primer „moralne neosetljivosti“ na koju glob-realisti pristaju. Kada je nedavno jedna duboko urbana pesnikinja Milena Marković u svojoj pesmi naznačila prizore sa okupiranog Kosova, a u drugoj pesmi dozvala Principove predsmrtne stihove iz Terezina, nije izgubila pređašnja poetička svojstva, štaviše, potvrdila je otvorenost za sve izazove iskustva.


KOLONIJALNI DUH I „RECKE“ NA STRANI


Proces ide i dalje. Sama pripadnost srpskoj književnosti postala je nezgodna legitimacija za uspeh na strani, od tzv. regiona pa nadalje. Pisci, prozaisti i pesnici jednako utrkuju se ko će pribrojati više prevoda, ma gde i ma po kojim okolnostima, a obično to biva u vlastitim producentskim aranžmanima. Takvi prema takvoj ambiciji mahom prilagođavaju i svoje teme i svoj jezik i svoje poente, čineći bezličnijim i one svoje autentične podsticaje. U kolonijalnom duhu sredine svaka „recka“ na strani, bez obzira na stvarni odjek i značaj, stvara utisak ostvarenosti i uspeha koji često manjka u domicilnoj sredini, uz redovno prećutkivanje da je glavnina takvih poduhvata podržana ovdašnjim budžetskim sredstvima na konkursima za prevođenje na kojima su redovni i nezasiti abonenti. Kada je naš jedini nobelovac primao svetsko priznanje, već u prvim redovima besede svoj uspeh, makar i kurtoazno, podelio je sa književnošću kojoj pripada. Sedam godina posle Andrićevog Stokholma Vasko Popa u carskom Beču prima Evropsku nagradu za književnost, odajući pohvalu nasleđu iz kojeg je izrastao: „Siromašnije bi bilo pesništvo našeg drevnog kontinenta bez južnoslovenske pesničke tradicije; bez divnih srednjovekovnih pesnika zaljubljenih u zlatnu svetlost, bez mudrih bezimenih tvoraca narodnih pesama, bez velikih, u nemir zagledanih pesnika modernih vremena.“
Kod savremenika željnih šireg uspeha i potvrde – čast izuzetnima – takvi su izrazi pripadnosti uglavnom postali nezamislivi, a izrazi odsečnog otklona od svoje matične zajednice i dalje klevetane u propagandnom ratu, „orijentalizaciji“ i „stigmatizaciji“ što traje bez prestanka, postali su preporučljivi i samorazumljivi. Ne želeći da nose teretnu stranu svoga identiteta, skidaju ga kao prljavu košulju sa sebe. Kao zamenski termin njihove pripadnosti služi bezlični pojam regionalne književnosti, koja u sebe ne pripušta tzv. nacionaliste, pogotovo ne srpske.
Nijedno društvo nije unisono, ali mi smo dozvolili da postanemo društvo u kojem se podele sistematski generišu i uvećavaju, a dele nas činioci koji snuju propast svih nas sučeljenih, bez razlike. Na kobnim podvajanjima nesmetano rade i akteri regionalni i moćniji od regionalnih. Još nas uporno ubeđuju da se ono što je priznato drugim narodima ne odnosi obavezno na nas. Jer je srpska strana priče u prihvaćenoj optici dela elite, slučajno ovdašnje, unapred osporena. Prema proverenom receptu: najpre stigmatizacija, pa svaki akt protiv žigosanih može biti opravdan. Bezvolja je zavladala jer nas, bez primernog odgovora, žigošu raznim žigovima, od žiga zločinaca do žiga neradnika, sa očekivanih i neočekivanih položaja, čak i odande odakle bi trebalo da dolaze reči bodrenja i ohrabrenja. Ipak, obrt je moguć jer je opstanak moguć. Ne bi prvi put bilo da iz duboke potištenosti poskočimo u nov zalet. Kao, na primer, u Crnoj Gori, koja se pokrenula da iznova postane svoja.


(Pečat/Dragan Hamović)