BIO je poseban i naočit. Visok, krupne građe, prodornih očiju i grivom neukrotive kose, nije nigde ostajao neprimećen. Uz takvu spoljašnost išla je i velika pamet, ona sa kojom je otišao u Peštu da studira prava. I ne samo da je diplomirao, nego je i doktorirao, i to na la-

tinskom, u dvadeset petoj godini. Trebalo je imati zaista poseban rad pa usred Pešte doktorirati pred komisijom sastavljenom od najučenijih ljudi peštanskog Univerziteta na temu Zakonika cara Dušana. Disertaciju je napisao na latinskom, i tako je i branjena. Laza Kostić postao je doktor pravnih nauka za celu teritoriju carevine, čak i za Beč, za koji su važili posebni uslovi. Ostalo je zapisano da je, pored briljantnog znanja, kandidat izveo čitavu predstavu svojim izlaganjem i oratorskim sposobnostima.

Oluja se obrušila na njega jednog julskog dana kada je otišao da provede letnje mesece u letnjikovcu prijatelja Dunđerskih u Čebu (danas Kulpin). Bogata porodica sa petoro odrasle dece, svi obrazovani, gostoljubivi, dobronamerni. Mesto gde se okupljao neki fini svet, razgovarao, muzicirao, gospođice su nosile divne toalete i obožavale stihove. Pedesetogodišnji Laza je još uvek zgodan i stasit, u kosi nijedna seda, leđa prava a pokreti živahni, iako sredovečan, poletniji od većine mladića. Momenat kada ugleda, iza prozirne zavese na prozoru, najmlađu ćerku Dunđerskih, Lenku, bio je Amorova osveta za sve one strele koje je godinama odapinjao. Učinila mu se kao priviđenje, nebeska slika vile koja je zalutala u zemaljski svet. Bila je posebna koliko i on. Visoka, tankostruka, plave kose i još plavljih očiju, videlo se pe svemu da je princeza koja je obožavana od roditelja, ali i od svakog ko je imao priliku da je upozna. Školovana i obrazovana, krcata talentima i vrlinama.

Ona je znala da je posebna. Svojom pojavom privlačila je pažnju po Beču, kuda su je vodili, u Veneciji su se okretali za njom, u Pešti je već bila poznata kao devojka koju će samo najbolji moći da prose. A ona nije želela nijednog od tih, najboljih. Nju je na prvi pogled osvojio ovaj pesnik koji je bio vršnjak njenog oca, trideset godina stariji, poznat po čudnom ponašanju i ni po čemu priličan njenoj mladosti i društvenom statusu.

Celog tog leta lebdela je neka čudna magija na imanju Dunđerskih. Ljubav je bila opipljiva u vazduhu, isijavala iz ovo dvoje posebnih. Nikada nisu jedno drugom izjavili ljubav, ali su znali da su u onom drugom izmestili i ćelije u telu i misli preokrenuli naopačke.

Ona ga je otvoreno obožavala i pitala – zašto se ja ne bih mogla udati za vas jednog dana – a Laza je preklinjao da se uda i oslobodi ga sebe. „Nisam ja vas ni po čemu dostojan“, rekao joj je, i umro tog trenutka.


PROČITAJTE JOŠ - Dve žene u zamršajima Lazine duše


Sudbonosni potez vuče Laza. Posle dvanaest godina odlučuje da se oženi Julijanom, koja već ima 46 godina, a on 54. Ostarila je čekajući ga dvanaest dugih godina i bila spremna da ga primi iako je znala da je ne voli. Lenka je skrhana. Potpuno je pokošena Lazinom ženidbom i ne može da shvati, kako je to mogao da joj učini?

Ne zna tačno gde se nalazi duša, ali sluti da je smeštena u svakom delu tela, jer je svaki boli. „Našto život?“ upisuje u dnevnik.


PROČITAJTE JOŠ - Oprosti, majko, mnogo sam grešan


Laza i Julijana odlaze u Veneciju, po uobičajenim pravilima za tek venčani par. Nije Laza željan ni puta ni Venecije, ali želi da pobegne što dalje, da se divi lepotama i umetnosti, da mu nešto zaokupi pažnju. Tamo ga je i zatekla vest o Lenkinoj iznenadnoj smrti. Duboko potresen, odlazi u najveću venecijansku crkvu, pali sveću i počinje pesmu koja će ga proslaviti mimo svega što je napisao – Santa Maria Della Salute. Tek 1909. objavio je pesmu Santa Maria Della Salute i upisao se u večnost. Jedna od najlepših ljubavnih pesama nosi u rimama lik Lenke Dunđerski.