Handke i Kosovo su srodne duše: Emir Kusturica o Nobelovcu

PETER Handke je primio Nobelovu nagradu, a ja sam zakucao ideju da ne treba priznati nezavisno Kosovo. Čuda se dešavaju, velike nagrade same stižu do umetnika, ushićenje stiže u trenucima kada se čovek tome najmanje nada. Slično će biti sa narodima koji još nisu prihvatili reklamnu frazu da je budućnost već počela i da olujni vetar već sutra može da oduva Deborovo društvo spektakla, u čije okove smo stegnuti kao hipnotisani zamorci, i to ne našom voljom, viša sila je u pitanju.

Već sutra može da nas iznenadi novo vreme i da zauvek oduva sa horizonta tipove koji veruju u večnu sadašnjost. Budućnost ipak stiže sutra i koliko god sve izgleda beznadežno, iako se osećamo kao "slamka među vihorove", obrtni motivi koji se naziru u velikom svetu stići će i do nas u razumnoj formi, ali će o našoj sudbini odlučivati bezumna sila koja je već započela drugi čin naše drame. Umesto one Čehovljeve napomene da ako u prvom činu na zidu visi puška ona mora da opali u trećem delu.

U našem slučaju, već u prvom činu kad su nas bombardovali, po našem narodu je padao atomski prah. Ništa drugo nama ne preostaje nego da gajimo sklonosti ka čudovišnoj prirodi našeg opstanka. Da će čudo biti presudno ali i naša volja, rekao je i Nobelov laureat.

"Priroda je jedino pouzdano što mogu da vam obećam. Ona, naravno, ne može biti pribežište ni izlaz. Ali ona je merilo: njega moraš svakodnevno da imaš na umu. Oblaci koji se vuku, čak i kad jure usporavaju vas..."

PROČITAJTE JOŠ: Kusturica NE SNIMA film o Jasenovcu

U TRENUTKU kada je Peter držao u rukama Nobelovu nagradu i poklonio se tri puta zaredom: švedskom kralju, članovima Akademije i nama koji smo aplaudirali, meni je izgledao kao da mu je i dalje najvažnija ona reč zbog koje je pisac jednog popodneva, izlazeći iz kuće, umesto da pređe kućni prag, požurio nazad za pisaći sto, i "zamenio jednu reč drugom". Sva tri puta naginjući se napred iz kukova a ne iz vrata, kako to čine profesionalci, nazirao se trag one nevinosti koju je spomenuo "Novostima" posle vesti da je postao Nobelov laureat. Da je unapred savladao tehniku poklona, teško da bi tu, pred nama, stajao.

Iako je davno zaslužio nagradu, vreme u kome živimo i okolnosti nisu nagoveštavali čudo. Ipak, ono se desilo. Zato misli nemaju kud drugo nego na Kosovo i Metohiju. I to ne samo tragovima nacionalnih osećanja, nego i brigom za elementarne čestice sekularnosti koje su molekul hrišćanske kulture. Taj pojam u čoveku pokreće, razdvaja i vraća ih u celinu, sugeriše nam čega je sve to zbir, uključujući i one koji na Zapadu ignorišu postupak poniženja koji na Kosovu i Metohiji već predugo traje i njih, na kraju, teško može da mimoiđe slična sudbina. Treba verovati u čudo.

Pisac je za razliku od nas bio u stalnom kretanju, nije čekao, jer, od toga najmanje koristi imaju pisci, najviše ribari, mačke i vojnici. Samo je Semjuel Beket od čovekove okovanosti u taj apsurd napravio veliku umetnost. Čekanje ne može bez snova.

EPA EFE Henrik Montgomer

IVO Andrić je pisao da nama ne treba takva vrsta ropstva. Da gledamo sa sporednog koloseka kako prolaze vozovi. Niti nam je potrebno da jedno čudo proizvede drugo, iako, na kraju, trenuci čekanja su danas još jedino bolji od slepe vere u razum i smisla za iznuđenu realnost. U tome su Handke i Kosmet srodne duše. Nisu pristali na prolaznost, Kosovo vekovima, Handke od trenutka kada je počeo da piše. Prolaznost je danas religija onih koji veruju u večnu sadašnjost, a ne u večnost duše. Na suprotnim stranama stoje. Kosovo i Handkea vezuje religioznost i nisu dozvolili razumu da ih razori. Najviše zbog toga što je razum konformista, on je smešten u čekaonici za izdaju. Lako ga korumpiraju, koriste ga prilikom kolonizovanja koje je kod nas dovršeno. Prvo stiže okupacija, pljačka, pa čekaonica. Razum se opire čudima.

(Iz rukopisa knjige pod radnim naslovom "Naša stvar", koju će objaviti

Kompanija "Novosti")