Miloš Ković, odgovor na napad SDA na Handkea i Kusturicu: Strela je (opet) odapeta

Nobelova nagrada, dodeljena Peteru Handkeu, vesnik je novog doba. Svi smo to očekivali već posle Zlatnih palmi i svih ostalih priznanja, dodeljenih Emiru Kusturici. On je, prilikom dodele nagrade u Stokholmu, sedeo u prvom redu. Time je istorijska pravda, simbolički i suštinski, u potpunosti zadovoljena. Za nas i u naše ime, uostalom, odavno govore i drugi velikani svetskog značaja – Čomski, Solženjicin, Pinter, Dilan…

Sada, posle ceremonije u Stokholmu, znamo i vidimo: svet se menja. Led se topi. Laž se raspada. One koji na toj laži parazitiraju, žive u njoj, za nju i od nje, uhvatila je panika, koja je sada prerasla u histeriju.

Mi im, svakako, dugujemo zahvalnost jer su se, povodom Handkea, oglasili i, baš kao 1914-1918, 1941-1945, 1991-1999, na strani okupatora, postrojili u bojne redove. Jer, Srbi su naivan narod. Brzo zaboravljaju i vole da praštaju. Dobro je i dragoceno da se, s vremena na vreme, za svoje dobro, tek toliko da bi preživeli, podsete na to ko su im neprijatelji.

Od svih napada na Petera Handkea možda je najsmešniji onaj koji je stigao od muslimanske stranke SDA iz Sarajeva. „Odapeta strela“ sarajevskih islamista upućena je, naravno, i ka Emiru Kusturici. Ipak je sedeo u prvom redu. Handkea optužiše za „negiranje zločina“ i „izdaju evropskog humanizma“, a Kusturicu za „izdaju svoga naroda, vjere, itd, itd“. Ipak se svako češe tamo gde ga svrbi. SDA je, naime, stranka koja baštini svetle tradicije „evropskih humanista“ Alije i Bakira Izetbegovića, Sefera Halilovića i Nasera Orića. U kakvoj su vezi politički islamizam, mudžahedini koji su po Bosni odsecali glave Srbima, sadistički ubica Elfeta Veseli sa „civiliziranim svijetom“, „ljudskošću“ i „evropskim humanizmom“? Je li SDA, stranka koja je izazvala rat i počinila genocid nad srpskim narodom 1992-1995, ikada osudila genocid koji su nad Srbima u BiH počinili njeni ideološki i biološki preci, još dva puta u 20. veku, u dva svetska rata? Toj tradiciji, oslonjenoj na nemački „evropski humanizam“ pripadale su i ustaška, muslimansko-hrvatska „Crna legija“ i muslimanska 13. Vafen SS divizija „Handžar“. Pripadali su joj, sasvim sigurno, i austrougarski, dakle opet evropski, muslimansko-hrvatski „šuckori“, koji su vešali Srbe po Podrinju i Hercegovini, 15. sarajevski i 16. dubrovački korpus, koji su 1914. jurišali na Srbiju i počinili nekažnjene zločine nad njenim civilima. Zar nisu upravo pripadnici SDA izdali „svoju rodbinu, komšiluk, prijatelje, vjeru i grad“? Možda su baš njihovi preci izdali svoju pravoslavnu veru pradedovsku da bi se, u osmanlijskim „crnim vremenima zakitili promjenom vjere i imena“?

Ljudi se, u suštini, ne dele na vere, rase i nacije, nego na samo dve vrste. Jedni služe istini i pravdi, drugi laži i sili. Prvi vole podvig i slobodu, drugi blagostanje i životni standard. Prvi su spremni na žrtvu, drugi na izdaju. Prvi su, po pravilu, stvaraoci, svoji i autentični. Drugi su nesrećne kopije i žalosni mediokriteti. Prvi su uspešni u svom poslu, drugi se stide onoga od čega žive. Prvi izrastaju u ljude svetske vrednosti i formata. Drugima preostaje samo da ih mrze. Eto zašto zapadnjački propagandisti ne mogu da vole Handkea, Čomskog ili Dilana. Zato se kasaba plaši velikana, koji su se usudili da je nadrastu i napuste – Emira Kusturice, Ive Andrića i Meše Selimovića.

Miloš Ković/ iskra.co