Digitalni prizori slikani rukom

ZA ljude koji dolaze sa strane, recimo iz Norveške ili Belgije, Beograd i Srbija su veoma inspirativna sredina. Njima je ovde sve zanimljivo. Kada pogledate stvari njihovim očima, ovo i jeste neviđeno interesantan teren. Stvar je u tome što mi živimo ovde, pa uz interesantan, možemo da dodamo još brdo drugih epiteta.

Ovo, za “Novosti”, priča umetnik Ivan Šuletić (1982), jedan od osnivača internet-magazina “Supervizuelna” i asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, koji se u okviru programa posvećenog mladim i afirmisanim stvaraocima, nosiocima savremene likovne scene u Srbiji, tokom juna u kragujevačkoj Galeriji “Rima” predstavio izložbom pod nazivom Cityscape: Sequel. Početak rada na ovim slikama ogromnog formata, na kojima su predstavljeni urbani pejzaži nastali multipliciranjem određene matrice zasnovane na detalju,kako kaže umetnik, bio je intuitivan, zasnovan na instinktu.

- Tek sam kasnije kroz istraživanja našao i druge razloge, među kojima je i moje prirodno okruženje: odrastao sam na Novom Beogradu, živeo u Bloku 70 do srednje škole, i prema tom modernističkom ambijentu osećam nostalgiju - objašnjava umetnik. - Nisam, ipak, ove radove zbog toga stvarao, već su oni za mene važni slikarski eksperimenti. Predmet mog slikarstva jeste neka distopija. Ne radi se o gradu koji je planiran da bude dobar ambijent za život i rad ljudi, već je to jedan hipertrofirani realizam, gde se tim popločavanjem zgrada stvara potpuno nehumana situacija. Zgrade na mojim radovima nisu domaće, već sam najveći deo materijala za slike namerno nalazio na internetu, zato što me interesuje iskustvo prostora koje je potpuno digitalno i kao takvo svojstveno ovom vremenu.

Zbog toga je, objašnjava, krenuo od digitalnih fotografija, koje je preoblikovao i koristio kao motiv za slike:

- Kako smatram da je ljudski udeo u stvarnosti dosta smanjen nauštrb tehnologije, na suprotnu stranu stavljam klasični slikarski postupak, koji je veoma dugotrajan i zahteva veliku koncentraciju. Svesno i namerno instiram na tom postupku, bez obzira na to što su moje slike napravljene tako da na njima nema očiglednog rukopisa, već je izraženo ono tehničko. Cela ta igra sa individualnim i opštim je tema mojih radova, ne samo u motivu, već i u načinu na koji su nastajali.

U nekim ranijim delima Šuletić se, kaže, bavio prirodom, na slično konceptualizovanim slikama i crtežima, ali je shvatio da odmak koji savremeni čovek ima prema prirodi nije adekvatan za ono što je želeo da prikaže:

- Gradski ambijent je mnogo rečitiji kao paradigma trenutnog stanja - tvrdi slikar.

Pored toga što je izlagački aktivan u Beogradu i Srbiji, naš sagovornik već je stekao i zavidno međunarodno iskustvo. Prošle godine samostalno je izlagao u jednoj privatnoj galeriji u Hamburgu, a pre toga je učestvovao i na grupnim postavkama u Parizu i Austriji (na poziv kustosa Muzeja Donja Austrija). Dobre kritike u francuskoj štampi svojevremeno je dobio i projekat u našem Kulturnom centru u Parizu, a izdvaja i izložbu u Lisabonu, nastalu kroz dijalog sa tamošnjim kustosom.

Izložba u kragujevačkoj “Rimi” za njega je bila izuzetno važna, ne samo zato što je reč o galeriji sa izuzetnim renomeom, već i zato što su u tom prostoru na pravi način predstavljena platna koja zbog svojih dimenzija ne mogu da “prođu kroz vrata” njegovog ateljea, pa za svako izlaganje mora da ih skida s rama.

- Uvek postoji momenat iznenađenja kada se to stavi u prostor i to vidite iz vizure čoveka, a ne odozgo, na nekom tlocrt ili 3 D programu - objašnjava Šuletić. - Raduje me što u Kragujevcu postoji publika iskreno zainteresovana za kulturu. Tamo sam sreo i upoznao ljude koji su došli na izložbu “prirodno”, jer je to deo njihovog života, svakodnevice. Autentično imaju potrebu da komuniciraju sa umetnikom, da se raspitaju o radovima, podele stavove. Na to se retko nailazi, jer su se ljudi ovde zbog stanja u kome se živi dosta zatvorili. Obradovala me je ta otvorenost i bila mi je stimulativna.

GENERACIJA KOJA SE SNALAZI

U POSLEDNjIH nekoliko godina međunarodna scena počinje da se otvara za naše umetnike. Nekoliko kolega uspelo je da napravi zanimljive dogovore sa internacionalnim galeristima, ili sa drugim sličnim institucijama, pa uspevaju da od toga, zahvaljujući razlici u standardima, ovde žive veoma solidno. To nije masovno, ali je signal da se stvari dešavaju - priča nam Šuletić, koji pripada novoj generaciji, koja je prestala da očekuje pomoć društva i države i sama se snalazi. - Kada sam diplomirao 2007, osim ULUS-a ništa nije postojalo. Počeli smo onda da se organizujemo, da pravimo sebi prostor, pa su u međuvremenu pokrenute razne privatne inicijative, stvorene su neformalne grupe umetnika, osnovane galerije koje umetnici vode, internet-magazini...