Svetlana Bojković: Darovitima danas nije nimalo lako

LETNjE beogradske dane Svetlana Bojković provodi u svom stanu u Nušićevoj ulici, a ni junska vrelina ni lakša povreda stopala, ne mogu da pokvare vedrinu i pozitivni duh popularne glumice. Već četiri godine, sa suprugom Slavkom Kruljevićem (našim ambasadorom u Finskoj) živi na relaciji Helsinki - Beograd i to, kako kaže, onako kako je oduvek želela. Na svom ličnom repertoaru "drži" samo jednu, ali vrednu predstavu (u Banjaluci "Gospođu ministarku", s rediteljskim potpisom Milice Kralj), za koju mnogi kažu da je ostvarila jednu od najboljih savremenih ministarki.

Prva dobitnica naše nagrade "Žanka Stokić", ovih dana dobila je još jedno specifično priznanje - našla se među sto odabranih u knjizi "Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka" Nede Todorović i Radmile Stanković.

- Koliko sam shvatila, izbor nije pravljen samo po iskazanim kvalitetima u određenim oblastima, već na osnovu kompletne ličnosti. Zato je naći se među sto izabranih, i te kako veliko priznanje - kaže na početku razgovora Svetlana Bojković.

* Ko su za vas izuzetne ličnosti našeg doba?

- Ovo vreme ih, nažalost, ne neguje ni na jednoj sceni: kako umetničkoj, tako političkoj. Naprotiv. Izuzetni loše prolaze, često pate, ponekad smetaju. Današnja merila vrednosti sve su spustila na mediokritetski, pa i niži nivo. Zbog toga nije lako darovitima: talenat ako se ne ostvari, počinje da peče i razara onog ko ga ima... Pre neki dan pročitala sam intervju s Ljubomirom Simovićem i pomislila koliko su se svi ti veliki, mudri ljudi povukli u neke male enklave. Nažalost, mi nismo zemlja koja ume takve da prepozna, zaliva i neguje. Jer, živimo u vreme kada više ništa nije važno. Ostaje samo da se daroviti međusobno "prepoznaju", sličan se sličnom raduje. I ume da poštuje tuđi kvalitet i talenat.

* Kako da ponovo uspostavimo kriterijume koje smo nekada imali?

- Pre svega, važno je ko arbitrira u vrednovanju. Treba se vratiti na osnove: prvo učitelji, pa drugi pedagozi, a onda i oni koji postavljaju ostale kriterijume. Ako se taj niz izgubi i sroza, kakav rezultat se uopšte može očekivati? Sada je gotovo iznenađenje kada uistinu vredan čovek dobije priznanje, kada je poštovan onaj ko je dostojan poštovanja. Pristižu mlade generacije, a uzora je sve manje i mogućnosti da se na nekog i nešto ugledaju. Istina, tako je svuda, ne samo kod nas: profit i zarada jedini su imperativi. Takvom svetu šta znači kultura? Ispada da je samo hobi... U ovim okolnostima urušila se i porodica. I ona je ostala bez uzora.

* Nekada su se školarci nadmetali u recitovanju i lepom govoru, danas smo svedoci svakodnevnog "prostačenja" u medijima i na javnoj sceni?

- O tome i govorim, sve se urušava. Da i ne pominjem TV programe, rijalitije, tabloide. Neki dan sam slušala kako se medijsko praćenje ubistva one nesrećne pevačice pretvorilo u rijaliti šou bez kraja. Nije to kriza morala. Etika više ne postoji, nema ni minimuma skrupula. Samo se misli na tiraž i zaradu, koji više nisu glavni nego jedini cilj.

* Već nekoliko godina živite u Finskoj. Da li je Evropa "finija" i konzervativnija nego što mi mislimo?

- Ipak jeste. Ako govorim konkretno o skandinavskim zemljama, moram da istaknem da se u njima kultura uočava na svakom koraku. U načinu života, kao i u brojnim umetničkim festivalima, muzičkim događajima, izložbama, božanstvenim knjižarama na svakom koraku. Finski je mali jezik, ali kod njih nema nepismenih. I još sam nešto primetila: tamo ne možete prepoznati bogatog čoveka. Niko se ne oblači "besno" i napadno, svi voze solidna kola, ništa se ne pokazuje spolja, skorojevićki. A i to je stvar kulture.

* Nama je često mentalitet alibi i izgovor za stvari koje bismo mogli da popravimo i u sebi i oko sebe?

- Nušić je početkom 20. veka pisao kolumne u "Politici", na osnovu kojih je pre desetak godina Fondacija Ljiljane i Darka Ribnikara štampala knjigu "Sve je kao nekad". Iz tih kolumni kasnije su proizašle njegove najbolje komedije. Suština je da se od Nušićevog vremena do danas ništa nije promenilo. I onda se kralo kao i danas. Onda na malo, danas na veliko. Ali, krađa je krađa. Mentalitet može da se vaspita ako se sistematski ulaže u to vaspitanje. Tako se stvara ozbiljno, građansko društvo.

* Odlazak u Finsku uslovio je i vaše udaljavanje od profesije. Da li se osećate uskraćeno ili nagrađeno?

- Nagrađeno, jer sam prvi put u životu imala vremena za sebe! Udaljila sam se od svega, posmatrala, procenjivala, razmišljala. Ceo život mi je u nekoj akciji, prijalo mi je udaljavanje. I ceo taj put me je odveo u - jednostavnost. U neke male, obične stvari. Uvek sam bila radoznala i volela da čitam, sad sam konačno imala dovoljno vremena da pročitam neke nove knjige, ali i da se vratim starim. Počela sam da obraćam pažnju na sve ono na šta ranije nisam stizala. Kada je o glumi reč, sve sam izvagala pre odlaska. Mislim da je bio pravi trenutak da napravim pauzu i dođem do tačke kada više ništa, stvarno, ne moram! U krajnjoj liniji, takav stav priliči i mojim godinama, ali i osećanju koje sam imala godinama pre odlaska - odavno mi se nisu nudili izazovni glumački zadaci.

* Nije samo novac razlog što je i teatar u krizi?

- Pozorište je dugo odolevalo opštem propadanju. Nažalost, više ne. Ta činjenica jeste stvar novca, mada ne samo novca. Vidi se to po repertoarima kuća, rediteljskim rešenjima, najmanje po glumačkim kreacijama. Još je mnogo darovitih glumaca, ali je sve manje dobrih pedagoga, glumačkih škola, i mogućnosti da mladi dođu do angažmana.

* Koje su bile najbolje godine za naše glumište?

- Šezdesete i sedamdesete. U to vreme zemlja se otvarala prema celom svetu. A danas ni u svetu nema više kao pre velikih ličnosti, ne samo na umetničkoj već i na političkoj sceni. I vreme je ubrzano, svako čudo i vest samo za tri dana... Otuda i žal za prošlošću.

* Kao pedagog ste izveli jednu klasu, koliko se današnji mladi razlikuju od vaše generacije?

- Manje rade ili uopšte ne rade na sebi. Živimo u digitalnioj eri, malo ko i čita knjige. Ni vreme im ne ide naruku: stalno se jure i skupljaju neki poeni, stvari dobijaju formalnu umesto suštinsku važnost. Moja gimnazijska generacija odlazila je kolektivno u pozorište. To im je "nametala" škola, pa iako mnogi nisu postali glumci, postali su kulturni ljudi.

* Igrali ste Milunku Savić, Žanku Stokić, Čučuk Stanu... Jesmo li se na pravi način odužili našim velikanima?

- Nismo. Ni blizu. Postoje, istina, neki pojedinačni slučajevi. Eto, Vida Ognjenović je jedan komad posvetila Milevi Ajnštajn. Ima još poneki, retki primer. Ali sve su to sporadični slučajevi. Zašto na našim televizijama nema serija nastalih na domaćoj literaturi umesto petparačkih sapunica, pogotovo u doba u kome se tako malo čita? Pa, velika gledanost Šotrine "Zone Zamfirove" učinila je da se Sremac više nego ranije traži u bibliotekama! Za razliku od nas, Englezi svog Šekspira igraju već četiri stotine godina, u svim mogućim verzijama. I nikada neće prestati.

ISKRENA PRIJATELjSTVA NAJVEĆA VREDNOST

* U poseti smo zatekli vašu "dvostruku" kumu Vesnu Čipčić, koju ste i venčali i krstili. Petar Kralj je, takođe, bio vaš veliki prijatelj...

- U glumačkom svetu ima iskrenih prijateljstava, umetnici se međusobno dublje i bolje razumeju. Verujem da kod onih pravih izostaju sujeta i zavist, sve što "zagađuje" dobre odnose. Takva prijateljstva postala su još vrednija u doba kada se sve svodi na "simbiozu", računicu, kalkulaciju. Družim se s mojom kumom Vesnom, Gordanom Janjić iz Narodnog pozorišta, Brankicom Vasović, Cisanom Murisidze. Nedavno su došle da me obiđu drugarice i rekle: "Kod tebe pravimo žurku, sve ćemo doneti, ti samo sedi!" Tako je i bilo: nas devet sedele smo i uživalo do dva sata noću.