Aleksandar Gatalica: Narod smo koji tragično kasni

Branislav ĐORĐEVIĆ

14. 11. 2015. u 16:12

Aleksandar Gatalica, za “Novosti”, o romanu “Sonata za lošeg čoveka”, priči o devedesetim godinama i njihovim posledicama: Kad neko hoće da navije naš sat, i našteluje ga na evropsko računanje vremena, mi ga ubijemo

Александар Гаталица: Народ смо који трагично касни

Aleksandar Gatalica

POSLE “Velikog rata” i velikog uspeha ovog romana (nagrade “Meša Selimović”, Ninova i Narodne biblioteke za najčitaniji roman), Aleksandar Gatalica se upustio u sasvim drugačije pripovedačke vode i tematiku. Romanom “Sonata za lošeg čoveka”, koji mu je “Vulkan” objavio za protekli Sajam knjiga, uhvatio se ukoštac sa najbližom savremenošću i dočarao srpske devedesete godine 20. veka i njihove posledice.

- Posle velike knjige pisac se emotivno toliko isprazni da ima dve mogućnosti: da na sedam do deset godina ne piše ništa, ili da uđe u sasvim drukčije okruženje, tematiku, stil i oblik književnog narativa. Ovaj drugi način pomagao mi je da ostanem u poslu i ranije, recimo kad sam završio pisanje knjige “Vek”. Neki pisci odluče se za drugu varijantu, a to je da zadugo “značajno zađute”. To doprinosi mistifikaciji koja nije nevažna u ovom poslu, ali mislim da je umetnost vrsta sporta. Morate stalno biti u trenažnom procesu, ili kako je to akademik Simović nazvao u neprestanoj koncentraciji - kaže, za “Novosti” Gatalica.

* Zašto devedesete?

- Živeo sam u tim godinama, patio u njima, i dalje mislim da su mi presuda, pa je bilo red da im se i ja obratim. Ima tu i tragova numerologije. Prva knjiga nakon moje najznačajnije knjige iz mladosti “Vek” bila je o devedesetim. To je roman “Kraj”, štampan je u Banjaluci, pa nije ni dovoljno primećen kod nas. Zbog toga sam posle moje najznačajnije knjige iz, da kažem zrelog perioda, “Veliki rat”, rešio da se u “Sonati za lošeg čoveka” ponovo okrenem devedesetim godinama, možda i poslednji put.

* Kako je do sada taj period ulazio u književnost?

- Uprkos brojnim knjigama, mi još nemamo važno delo na ove teme, pa mi je to bio izazov. Zašto kažem važno delo? Devedesete su kao tema dobar lakmus-papir za prisustvo onoga što zovem “neprerađenim književnim postupcima”. To je niskomimetični pogled na književnost, to jest puka preslika stvarnosti. Svojim orijaškim iscrpljivanjem istorije, devedesete su idealne za pravljenje proste dnevničke, lične, generacijske, ili hroničarske književnosti, a ti postupci su mi strani. Hteo sam da vidim kako će devedesete ući u pravi roman i tu saviti glavu pred zakonitostima književnosti i da znate, cela stvar je na kraju uspela.

KNJIŽEVNA PROSTITUCIJA Roman “Veliki rat” je nominovan za veliku međunarodnu književnu nagradu “IMPAC Dablin”. Čime je osvojio strane čitaoce i kritičare?
- Mislim jedino emocijama, ispričanim pričama i pre svega nuđenjem tog drugog sveta u koji može da se skloni. Nije to nimalo jednostavno preporučiti, ni prodati. Kad pišete krimić, reklamirate napetost priče; kad pišete političko skandalozni roman, odmah se prepoznaju dve reči “ugroženi pisac”. Kad nudite književnost koja neće da bude ovakva prostitutka, šta da napišete: čitajte, ovo je dobar roman. To čitaoci na kraju moraju da prepoznaju sami, a to je proces koji traje.

* Ko je gospodin Petrović, stožerni lik ovog romana, koga na početku nazivate “nemoralnim čovekom”?

- Bilo mi je uzbudljivo da jedan karakter do te mere osmislim kao čoveka-epohu. Kad sam o njemu pisao, ličio mi je na Dalijevu sliku “Antropomorfni sto”. Sećate se ispružene figure iz koje se otvaraju zagonetne fioke. Gospodin Petrović se, prema romanesknom kazivanju, vratio iz inostranstva i postao salonski komunista. Ostao je i posle socijalista i tokom devedesetih deo celog smutnog idejnog galimatijasa. Nakon toga su prošle devedesete, a on je naporno, do trenutka današnjeg u romanu, nastojao da složi slojeve protivrečne ličnosti, ali uzalud: kako pomiriti činjenicu da je neko i levičar i desničar, i populista i elitista, a uz to još i zaljubljen...

* Koje zamke leže u stvaranju potpuno negativnog lika u literaturi?

- Iskusan pisac mora da ih bude svestan od prve stranice. Etika je starija sestra estetike, pa iako mlađa sestra estetika ima prvu i poslednju reč u umetnosti, ipak ne sme čak ni umetnost da bude nemoralna. No, od ispitivanja disonantnosti u muzici, preko estetike ružnog u slikarstvu, do čitave galerije negativnih likova u književnosti, to približavanje umetnosti negativnom ostaje otvoreno. Kako opravdati gospodina Petrovića? Taj odgovor ne nudim. Prikazao sam ga u svoj njegovoj ogoljenosti, a onda ga pustio da se nevino zaljubi i počne da pati kao svaki čovek koji voli samo jedno biće. Ovo je mesto koje uvek čekam u svojoj književnosti. Podsetiću da sam lik zaljubljenog negativca opisao još u “Mimikrijama”. To je bio Konrad Abendrot, nacista zaljubljen u jevrejsku muzičarku.

* U ovom svetu, kaže vaš junak, niko nije čist i nema pravednika, a samo ludaci i životne budale mirno spavaju. Da li je odsustvo morala ono što karakteriše naše vreme?

- To je neprebolna rana koje nisam mogao da budem nesvestan. Kad ste mali, uče vas da pravda uvek pobeđuje. Kad krenete u školu, podučavaju vas da se samo pravedni rad isplati; kad se zaposlite, želite da verujete da ćete napredovati prema svom školovanju i sposobnostima. A kad se sve to izjalovi, onda se za neku etičku granu treba uhvatiti, ali nje nigde nema. Taj užas življenja u nemoralnom svetu pisac mora da opazi i svojim čitaocima da bar jedno olakšanje u vidu dobrog romana koji će ih naterati da razmisle i ipak se okrenu onom jedinom što ostaje moralno: a to je pravda u nama samima.

IMAMO ČITAOCE Uspeva li kvalitetna književnost da bude vidljiva, i može li da bude oslonac današnjem čoveku, kome je “čitav život otužna proza”?
- Posle “Velikog rata” koji je pročitalo sto hiljada ljudi, tvrdim da čitaoci postoje i da dobra književnost nalazi put do njihovog vremena i njihovih osećanja. Imamo divne čitaoce koji znaju šta je literatura i neće da ona bude bljutava preslika stvarnosti, već žele da ih povede na jedno uzbudljivo putovanje u jedan bolji svet.

* Čitamo i o politici i političarima, moći jedne partije, kontroli medija, prljavoj i krvavoj prošlosti, Kosovu... U takvom kolu vrtimo se već decenijama?

- Ne smem da kažem da sam očajan zbog svojih čitalaca koji gledaju u mene i čitaju moje knjige. Mi smo prosto zemlja koja nema vremena. Paradoksalno, nismo zakasnili sa ustankom protiv Turaka, ali onda smo počeli tragično da zaostajemo. Prekasno smo, nakon 1903, odlučili da postanemo regionalna sila i platili drakonsku cenu za to; prekasno smo 1912. učvrstili pobednički duh naše vojske, posle sramotnih poraza krajem 19. veka, tragično kasno smo se ujedinili sa Hrvatima i Slovencima tek 1918; zaista prekasno počeli da cenimo demokratiju posle 1971. godine; tragično pogrešno nismo shvatili da su se 1991. izdavale “demokratske legitimacije” za nove narode i države, te smo pljunuli na sve to - i tako sve do danas. Kad neko hoće da navije naš sat, i našteluje ga na evropsko računanje vremena, mi ga ubijemo... Ipak, rođeni sam optimista. Možda još nije kasno da uhvatimo neki vanredni voz.

* Kako je srpska kultura prošla u tim poslednjim decenijama “razularenog dvadesetog veka”, i kako prolazi u “ništa manje izopačenom dvadeset prvom stoleću”?

- Kultura je bila i ostala tretirana kao pastorče. Zajedno sa obrazovanjem koji je njeno telo, kultura kao udovi tog obrazovanja, jedina može da nas uključi u taj “vanredni voz”. Nalazim da nam je obrazovanje trenutno katastrofalno, ali mislim da situacija može da se promeni bukvalno iz korena kroz jedan generacijski ciklus od sedamnaest godina koliko traje školovanje od prvog razreda osnovne škole do mastera. Da bi se to desilo mora da se vrati poštovanje, važnost i materijalni status nastavnicima i profesorima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Pitagora

16.11.2015. 11:18

Vrlo prazan intervjuu, opšta mesta, žal za Lafom koji je hteo da uskladi naše vreme sa evropskim (!!!) itd. Čitao sam "Veliki rat", nisam imao šta da podvučem. "Vek" je nešto bolji. Kišov nivo visoko postavljen "Enciklopedijom mrtvih" još niko nije dostigao, Gatalica ponajmanje. Koliko vidim, čovek je pun sebe, ume da se drži, ali nisam siguran da je to dovoljno za veličinu. Setimo se Pavića i frke koja se dizala oko njega; godinu dana posle, niko ga i ne pominje.