Moj prijatelj Pazolini

SAMO devet sati posle ubistva slavnog italijanskog reditelja Pjera Paola Pazolinija 1975. godine, na mesto zločina došao je njegov tadašnji komšija i prijatelj Ilija Šoškić. Ovaj savremeni umetnik zabeležio je svojim aparatom 15 fotografija na lokaciji gde je pronađeno Pazolinijevo telo. Od tih fotografija nastala je čuvena izložba PPP Nove ore dopo (“PPP Devet sati kasnije”), kao autentično svedočanstvo jednog i do danas nerešenog zločina.

Posle višedecenijskog gostovanja u najuglednijim galerijama i prostorima u Italiji i širom Evrope, postavka “PPP Devet sati kasnije” u nedelju, 19. jula biće otvorena u bioskopu “Abazija” na Paliću, u okviru 22. Festivala evropskog filma.

Slavni umetnik, koga svojataju i Srbija i rodna Crna Gora, ali koji već decenijama živi i stvara u Italiji, za “Novosti” govori o svom preminulom prijatelju, borbi za pravo na različitost, renesansi performansa i ističe da su za umetnike sva vremena teška.

* Sa kakvim osećanjima danas, četiri decenije kasnije, doživljavate fotografije sa mesta Pazolinijevog ubistva?

- S osećanjem tuge i “spinozijanskog” gneva, jer i posle 40 godina zlikovci su nepoznati! Tada su svi mediji rekli “stvar homoseksualaca” i na tome je sve završeno. Pazolini je bio genije, poliedričan umetnik kao Leonardo da Vinči. U stvari, naslednik je velike tradicije italijanske kulture koju je uneo pravo u 20. vek, kvantističku filozofiju i umetnost. Pazolini se borio za pravo na različitost, na čemu sam mu lično najviše zahvalan, a sve ostalo je poznato: nepogrešiv politički analitičar, ljubav prema svim kreativnim “ponašanjima”. Devet sati kasnije i četrdeset godina kasnije kao da se ništa nije desilo. Sve ostaje za neko drugo vreme, bar se nadam. Moja foto-narativ instalacija koja će biti izložena na Palićkom filmskom festivalu (hvala im!) je materijalni dokaz i brana zaboravu kako ne bi tako cinički i tako apsurdno pobedio.

* Sa italijanskim rediteljem delili ste ljubav prema umetnosti, osim što ste bili i komšije. Šta vam je još bilo zajedničko?

- Zajednička nam je bila pomenuta borba za pravo da se bude drugačiji. Zajednička nam je bila i velika strast prema slobodi mišljenja i ponašanja, i borba za tu formulu koliko je god bilo moguće, bez straha i bez oklevanja. Kada sam ovaj rad predstavio u programu obeležavanja 30 godina od ubistva Pazolinija u Muzeju laboratoriji Univerziteta Sapijenca, otvarajući izložbu, rektor je rekao: “Bio nam je potreban jedan `stranac` da nam najzad dovede Pazolinija na Univerzitet!”.

* Da li se slažete sa ocenama pojedinih kritičara da poslednjih godina “umetnost performansa doživljava novu renesansu”?

- Postoje takvi utisci. Jer, posle ekspanzije postmoderne, s kraja sedamdesetih godina, pod pritiskom novca ubačenog na evropsku art scenu, a koji se ticao potiskivanja ili čak eliminisanja performansa sa scene, činilo se da je došao kraj. Tako je performans kao živi zid konceptualne umetnosti, koji je dolazio iz kvantne fizike i filozofije s početka 20. veka kao zaokret u “novo doba”,nestao. Tada sam prestao da se bavim pitanjima avangarde i ušao u fazu koju sam nazvao “astenzija” (uzdržanost). Srećom, slobodna inteligencija pazolinijanske klase nije prihvatila “teze postmoderne”, tim pre što je to postala i politička kampanja tzv. novog svetskog poretka. Na Venecijanskom bijenalu 1988, Zlatnog lava dobija konceptualna umetnost, sa francuskim umetnikom Burenom na čelu. Istovremeno, nemački pokret “Fluksus” napravio je veliku internacionalnu izložbu performansa u Berlinu. Tada kreće povratak grupe performera iz sedamdesetih godina, koji postaju maestri reprize!

* Kao umetnik poznat po oštroj i neretko radikalnoj kritici, kako vidite savremene umetnike? Da li dovoljno komuniciraju sa svojim vremenom?

- Ovo pitanje je važno, ali nije lako formulisati odgovor. Mislim da prava umetnost ne postoji bez istraživanja. Danas, takozvana savremena umetnost i savremeni svet rade nešto sasvim drugo. Savremeni umetnici postoje i rade, možda i previše, ali sa čime to ima veze? Biti umetnik danas ne znači ništa, počev od samog naziva. Estradni pevači sebe nazivaju, a i drugi ih nazivaju umetnicima. Pa gde su onda razlozi zbog kojih bih ja sebe smatrao umetnikom? Previše je verbalizma i konfuzije u korist gospode moćnika. Takvo je vreme. Umetnici, oni pravi, ovo vreme mrze i po tome se prepoznaju.

* Svojevremeno ste rekli kako vaši performansi nastaju i žive u impulsima tekućeg vremena. Koji bi performans najbolje odgovarao sadašnjem trenutku?

- Pod impulsima tekućeg vremena podrazumevam “transverzale” i “rubove”. Najbolje bi bilo ne raditi ništa - za sva vremena! Jer, za umetnost sva su vremena ista: krajnje nepogodna.

DVE OTADžBINE

Gotovo sve Šoškićeve radove prvo je videla i nahvalila Italija i Evropa, pa tek onda crnogorska i srpska publika.

- Italija i Evropa, i moje “dve otadžbine” su lepa kombinacija jedne problematike. Italiji moram da zahvalim što mi je pružila gostoprimstvo i stavila mi na raspolaganje svoju kulturu. Počeo sam 1969. u Bolonji gde sam upisao Akademiju lepih umetnosti, naučio jezik i pročitao Dantea, a onda uradio sve ostalo. U Evropi sam tražio sve ono što mi je bilo fascinantno između latinske i anglosaksonske kulture. Nažalost, Crna Gora i Srbija ostale su uporne na pozicijama socrealizma, što će reći da je za njih nepodobno sve ono što sam uradio u inostranstvu. Možda nekome ova moja definicija može da izgleda paranoična, ali je faktografski tačna.