Reditelj je reditelju - scenograf

POZORIŠNI reditelji poslednjih godina ne dele samo uloge glumcima u ansamblu, već sve češće i sebi: spisak rediteljskih imena koji potpisuju više zadataka u jednoj predstavi raste iz sezone u sezonu, a zbog njihovog “proširenog” angažmana najviše ispaštaju - scenografi. Sad se već ide i korak dalje, pa reditelji pozivaju na saradnju druge reditelje da rade scenografije za njihove predstave. Iako se ne bi moglo osporiti da je u nekim ostvarenjima bilo i solidnih scenografskih rešenja, postavlja se pitanje čemu onda struka?

Za sam teatar manji izdaci možda mogu biti objašnjenje, ali nisu opravdanje. Ako je takav angažman nauštrb kvaliteta predstave, ovo je jedan od načina da se teatar, bez obzira na oskudicu (najočiglednije) uruši iznutra...

- Po tom principu logično bi bilo da pisac radi sve, jer on najbolje zna šta je hteo dok je pisao tekst. Zašto bi ga tumačio reditelj? Zamislio je i prostor kad je stvarao delo. Tako dolazimo do toga, da svako može biti “sam svoj majstor” - kaže Geroslav Zarić, scenograf, slikar i redovni profesor FPU. - Koliko smo učili, predstava je kolektivni čin i suština je u tome da grupa autora tumači jedno delo, a ne da sve ide iz glave jednog čoveka. Normalno je da svako od umetnika stvara iz svoje profesije. Scenografi to rade likovnim sredstvima, a za to su valjda osposobljeniji od reditelja.

Zarić podseća da je važno poštovanje kao i očuvanje profesije, s njima i starih zanata u pozorištu. Jer, uskoro će se desiti da iz teatra nestanu mnoge profesije:

- Danas, kad imamo 3D štampu, sve je manja potreba za pozorišnim vajarem. Pored printova i pozorišni slikar gubi svoju ulogu u teatru. Ipak, verujem da se predstave moraju očuvati: nijedna mašina ne može da zameni ljudsku ruku. Polako dolazimo da toga da kvalitet postaje najmanje važan u pozorištu. Uostalom, svi koji učestvujemo u procesu rada na predstavi kroz godine provedene na sceni, naučili smo toliko da bi svako od nas mogao da radi još po nešto. Samo je pitanje zašto bi to radio kada za svaku profesiju postoji specijalnost. Ideju je moguće pronaći i na internetu, ali je treba realizovati za određenu scenu i pod određenim uslovima. A realizaciju prihvata neko ko se proglasi za asistenta koji nadzire čitav proces rada. Izgleda se i tako može postati autor...

Na pitanje kakvih se sve “idejnih rešenja” nagledao u teatru, naš ugledni umetnik kaže:

- Može među njima da bude uspešnih scenografija, kao što bi neki scenograf ili kostimograf mogao uspešno da režira.Ponavljam zašto, kad postoje stručnjaci za određene oblasti. Imao sam priliku da uočim nedostatak osećaja za prostor i nepoznavanje materijala, ali je najveći problem što to stvara dodatne muke pozorišnim radionicama. Jer, ponekad reditelji ne znaju šta hoće i posao se radi po pet puta. Obično nemaju ni skice, osim kada angažuju mlađe scenografe da ih urade. U protivnom, pokušavaju da objasne šta žele...

Bure Baruta, scenografija Miodrag Tabački

Da je došlo vreme da “svi znaju da rade sve”, potvrđuje i Miodrag Tabački, scenograf, arhitekta i redovni profesor FDU:

- Nisam time zatečen jer znam iz iskustva da nije postojao afirmisan likovni umetnik (slikar, vajar, arhitekta) da nije pokušao da se bavi, s manje ili više uspeha, scenografijom. Kako se ko etablira, tako odmah biva pozvan u neku od pozorišnih kuća - ističe Tabački. - Scenografija se studira, no ona je do te mere kompleksna da je nemoguće sve savladati na jednom mestu. U zavisnosti od komada i žanra, može biti zahtevana i u arhitektonskom smislu, projektovana konstrukcije. Za svaku predstavu ponaosob potrebna je druga vrsta platforme i pripremljenosti. Primera radi, jedna od prvih predstava koje sam radio (prostor dnevne klinike za odvikavanje od alkoholizma) zahtevala je od mene pripremu koju nisam mogao da dobijem ni na Arhitektonskom fakultetu ni na FPU.

Tabački naglašava da reditelj odlučuje s kojim će scenografom sarađivati. Može da izabere i sebe, ako smatra da njegovo znanje, pripremljenost i senzibilitet odgovaraju zahtevima predstave:

- Ukoliko je manje pripremljen ili darovit, utoliko su i rezultati skromniji. Da li će ideja biti sprovedena u rešenje zavisi od sposobnosti, obučenosti, umešnosti. Zbog višegodišnje ekonomske krize i potrebe za scenografijom morale su da se koriguju i smanje, jer je ona u finansijskom smislu jedna od najvećih stavki. Pronalaze se svedenija i jednostavnija rešenja do kojih se dolazi lakše, ali ne znači i uspešnije. Živimo u vremenu u kom me ne iznenađuje da se neko profesionalno bavi nečim za šta nije pripremljen i obučen. Uviđamo to na svim planovima. Nemam dovoljno mašte da shvatim zašto reditelj reditelju radi scenografiju. Ako ima mali zahtev, može da ga stavi pred sebe i ponekad uspešno reši. A ako jednog dana reditelj odluči i da pravnik bude njegov scenograf, ja tu ne mogu da arbitriram...

Naš sagovornik dodaje da, kao profesionalac, misli da je velika greška što scenografi i kostimografi nemaju neku vrstu svog sindikata. Takođe, kao profesionalac (ali i profesor) ističe da mu je drago kad njegovi studenti, reditelji, uspešno urade poneku scenografiju. Ima li obrnutih primera:

- Znam samo jedan. Meta Hočevar, po obrazovanju inženjer arhitekture, posle uspešnog bavljenja scenografijom nastavila je podjednako dobro da se bavi režijom. To je pitanje mentalnog sklopa samog umetnika i dara. Ipak, živimo u vremenu u kom je reditelj apsolutno glavna ličnost u pozorištu: često je ispred pisca, pa i naziva komada - njegovo ime. Nažalost, ma kakav da sam zaljubljenik u svoju profesiju i do nje držim, moram da priznam da ona nije od vitalnog značaja za predstavu kako bih ja to želeo. Predstava “trpi” i lošija scenografska rešenja. Na kraju ostaje pitanje da ako je u pozorišnom procesu rada normalno da učestvuje nekoliko različitih profesija, da li je moguće da ih jedan čovek, reditelj, zameni a da predstava ne izgubi na kvalitetu i idejnosti...