Magičar malih čuda

Savo POPOVIĆ

15. 10. 2010. u 21:00

Marko Čelebonović - iz porodične kolekcije. Đak vajara Antoana Burdela, prijatelj Pola Sinjaka, bio je levičar i borac za umetnost koja će biti “odraz života i napora naše epohe”

MARKO Čelebonović (1902-1986) je slikar stvari, prostora, raspoloženja i doživljenog daleko više nego mentalnog iskustva. Za Čelebonovića bi se moglo reći ono što je Kasu rekao za Vijara - da je magičar malih čuda svakidašnjeg života, ocenio je svojevremeno Miodrag B. Protić. A, Oto Bihalji Merin je istakao da kod Čelebonovića svaka boja izaziva eho u beskraju...

U Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” mogu se proveriti ove ocene. Izložena je 81 slika iz porodične kolekcije. Neke do danas nisu bile javno izlagane, posebno one sa samih slikarevih početaka iz 1923. i 1925. godine. Mada se ta rana dela posmatraču mogu učiniti neveštim, pogotovo ako ih poredi sa Čelebonovićevim slikama iz pedesetih, Ljubica Miljković, kustos u Narodnom muzeju, ima drugačije mišljenje.

- Marko Čelebonović je već na početku bio formiran slikar. Izuzetan slikarski nerv se vidi na slici iz 1923. kad ima samo 21 godinu! Danas studenti u tim godinama počinju da rade. Čelebonovićeva slika iz 1923. u potpunosti prati vreme, u njoj su sadržani elementi novog realizma treće decenije i nagoveštaj izuzetne kolorističke osećajnosti - kategorična je Miljkovićeva.

PARTER I SPRAT “OSETIO sam odmah osobitu privlačnost boja i njihovih razmaza u različitim gustinama... Rekao bih da slikar, u toku života, prvo stanuje u prizemlju, blizu tla, a kasnije se seli na prvi ili drugi sprat, što ga odvaja od materijalne realnosti i dovodi u neopterećeni duhovni svet”, objasnio je svojevremeno Čelebonović svoj odnos prema slikarstvu.

Dete iz ugledne i bogate beogradske porodice Marko Čelebonović najpre odlazi na studije ekonomije u London. Tu ne pronalazi sebe i seli se u Pariz na studije prava. Istovremeno posećuje akademiju Grand Šomijer i to klasu čuvenog vajara Antoana Burdela. Tu ostaje dve godine. U to vreme, zbog opredeljenja za slikarstvo, pada i Markov sukob sa ocem, uglednim beogradskim advokatom. Posle Pariza Čelebonović se seli u San Trope koji je tada jeftino pribežište slikarima željnih bliskog kontakta sa prirodom. Sam Čelebonović je živeo u skromnoj seoskoj kući koja je sem partera na spratu imala dve spavaće sobe. Čelebonovićev komšija, a potom i prijatelj bio je Pol Sinjak.

Na akademiji se upoznaje sa mladom studentkinjom slikarstva iz Švajcarske koja će mu postati i žena. Ona se u braku odriče slikarstva i kako zapisuje brat Marka Čelebonovića - Aleksa, ona radi za filmsku industriju. Posao joj je da čita krimi-romane i da filmadžijama predlaže one koje je lako ekranizovati.

Iako iz bogate porodice, Čelebonović nije bonvivan. Iz njegovih tekstova se vidi da mu život u Francuskoj nije bio lak.

Čitava porodica je bila levičarski orijentisana. U vreme Drugog svetskog rata priključuje se francuskom pokretu otpora i ulazi u komunističku partiju. Međutim, posle rata, Komunistička partija Francuske je od Čelebonovića tražila da osudi istupanje KPJ iz Kominterne. Tad napušta KP Francuske i dolazi u Beograd. Bio je jugoslovenski oficir za vezu pri Ajzenhauerovom štabu u Evropi za repatrijaciju zarobljenika, savetnik u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu (1949-1952). Sa prekidima je bio profesor na tadašnjoj Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1947- 1959). U Francusku, u San Trope se vraća 1960, ali ostaje u bliskoj vezi sa domovinom. Za dopisnog člana SANU izabran je 1952, a za redovnog 1968. godine.

Savez likovnih umetnika Jugoslavije je osnovan 1947. Predsednik je Augustinčić, potpredsednici Jakac i Čelebonović. Tada usvojena rezolucija je bila, po oceni istoričara umetnosti dr Lidije Merenik “svečana zakletva umetnika novom poretku”:

“Danas na ovom prvom kongresu osećamo dužnost da izrazimo svoju duboku zahvalnost velikim nastojanjima narodne vlasti i države da pomognu razvoj umetnosti i umetnika.... Na prvom kongresu mi se obavezujemo da ćemo još više produbiti idejnost umetničkog sadržaja naših dela, da ona budu dostojan odraz života i napora naše epohe.” U to vreme Čelebonović slika “Ženu u hrvatskoj narodnoj nošnji” (1947) i “Seosku kompoziciju” (1948).

Pedesetih godina, po mišljenju mnogih istoričara i teoretičara umetnosti, nastaju najbolje slike Marka Čelebonovića. On je u domovini, okružen prijateljima, materijalno je obezbeđen, može bezbrižno da se posveti slikarstvu. Preko leta odlazi u Budvu. Sa Milom Milunovićem se odlično slaže, bave se podvodnim ribolovom, slikaju... Tad dobija najprestižnije nagrade. Kao predstavnik jugoslovenskog slikarstva učestvuje na prestižnim smotrama u svetu. Jedna od njih je Bijenale u Sao Paulu 1957. gde je u posebnoj sali izložio 31 sliku.

Marko Čelebonović, kako konstatuje Ljubica Miljković, spada u red korifeja srpske i jugoslovenske umetnosti 20. veka. Njegova dela nalaze se u stalnim postavkama najuglednijih muzeja i galerija, a bila su neophodna i kod najprobranijih antologijskih pregleda, kakve su Muzej savremene umetnosti i Narodnu muzej priređivali kod nas i u inostranstvu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije