Velikani umiru dva puta kada ih zaborave

 SVI umru samo jednom, a veliki ljudi dva puta - jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina. Neki tvrde da je ovu mudrost Ivo Andrić zabeležio upravo u Herceg Novom, u porodičnoj kući na Toploj, gde je živeo od 1964. do smrti supruge Milice. To je samo jedna od adresa na kojoj se velikan naše literature i danas čuva od te “druge smrti”. Na onoj beogradskoj, na vencu s njegovim imenom, nedavno je obnovljen muzej.
U kući u Herceg Novom “stanuju” Književna zajednica i kafana “Klub književnika”. U spomen-sobi su knjige i veliki portreti Andrića i Milice Babić. Književna zajednica i Srpsko kulturno društvo “Prosveta” neretko prirede književne večeri, a jednom je u vrtu bio organizovan i letnji sajam knjiga, programi koji više priliče tihom i odmerenom gospodinu Andriću, kakvog ga tamo pamte, nego kafanska raskalašnost, makar i pod firmom “Kluba književnika”.
Višegrad, kojeg je sa ćuprijom na Drini upisao u večnost, međutim, dom u kome je odrastao drži - zaključan. Na njemu samo jedna skromna tabla podseća da je tu živeo naš jedini nobelovac. Ivo Andrić je 17. novembra davne 1953. godine Narodnom odboru sreza Višegrad, koji je u to vreme gradio zgradu Doma kulture, darivao svoju kuću i okućnicu. Ne čekajući ni da se osuši potpis sa darovnice, posle samo mesec dana, srez je, za tadašnjih 180.000 dinara, kuću prodao Muhamedu Ploskiću, mašinovođi iz Višegrada!
Tri puta je potom Andrić dolazio u svoj “grad na vodi”. Prilikom poslednje posete, 18. oktobra 1972. godine, susretljivi domaćini nisu predvideli da svrati u kuću svog detinjstva, udaljenu od ćuprije tek dvestotinak metara. Kršeći zvanični protokol pisac je svratio do svog doma, dugo i nemo iz dvorišta posmatrao Drinu. Ljubi Jandriću je poverio: “Znam zašto oni (opštinari) u programu nisu predvideli obilazak moje kuće. Stide se što su je prodali!”
Nakon njegove smrti, 13. marta 1975. godine, Višegrađani su pokušali da isprave veliku grešku i od porodice Ploskić otkupe kuću, ali bezuspešno. Obeležavajući stogodišnjicu rođenja Ive Andrića, 9. oktobra 1992. godine, opština Višegrad je kuću predala na korištenje kulturnim stvaraocima, ali primenom imovinskih zakona nakon poslednjeg rata ona je 2002. vraćena Džemili Ploskić, kćerki Muhameda Ploskića. Ona, njena sestra Jasna i brat Džemal s porodicama i danas žive u Švedskoj, tako da je kuća uglavnom prazna.
Veliki romantičarski pesnik i slikar Đura Jakšić više puta se tokom svog burnog života selio. Ali uspomena na njega ne čuva se svuda sa istom brigom i pažnjom. Đurina bista, koja je punih 70 godina stajala u porti manastira Sveti Đorđe, na brdu Lipar kod Kragujevca, skinuta je pre šest godina. Starešinstvo manastira reklo je da tu nije mesto “razvratniku i boemu”. Ne zna se ko je uklonio bistu, koju je policija pronašla na deponiji, a neko vreme bila je u magacinu jedne seoske kafane. Srušen je i postament, ukinuta kulturna manifestacija “Liparski dani”, koja se decenijama održavala na Liparu.
I kuća u kragujevačkoj Karađorđevoj ulici broj 36, u kojoj je živeo, postala je ruina. Gradske vlasti nameravaju da je sruše i na njenom mestu naprave moderan stambeno-poslovni objekat. Od Đure će ostati samo - spomen-ploča. Iz Udruženja “Liparski dani” negoduju, a u gradskoj upravi kažu da će deo prostora u novom objektu biti posvećen kulturnim sadržajima.
U rodnoj Srpskoj Crnji, međuti, kuća u kojoj je odrastao danas je “Spomen-muzej Jakšića”. Đurin otac Dionisije kuću je gradio pre 170 godina i kao seoski sveštenik mogao da priušti svojoj porodici komfor od tri prostorije. Poznato je da je crnjanski pop Dina prodavao delove vinograda kako bi finansirao troškove školovanja svoga nadarenog prvenca kod najboljih majstora slikarstva onog doba Konstantina Danila, Marastonija i na najboljim slikarskim školama u Austrijskoj carevini - Pešti i Beču.
Uprkos tome Đura za svoga života u Crnji nije bio priznat kao slikar. Tek na stogodišnjicu rođenja rodna kuća je prvi put 1932. obeležena spomen-pločom. Ovaj objekat u Kralja Aleksandra broj 62, na sunčanoj strani ulice, posle toga menjao je namenu od pošte do policijske stanice, za vreme rata. U poslednjih pola veka služi kao mesto okupljanja književne, pesničke i slikarske elite u Srbiji u vreme “Dana Đure Jakšića” koji u kontinuitetu traju već 49 godina. Pesničke večeri, muzički koncerti i manji scenski komadi odvijaju se pod lipama u dvorištu Đurinog doma. Poslednjih godina ustanovljena je još jedna masovna turističko-kulturna manifestacija “Boemske noći” u julu mesecu. U produžetku kuće dozidan je prostor od 48 kvadrata, koji ima ulogu galerije. Slikari koji dolaze na likovnu koloniju u poslednjih deset godina tu izlažu svoje radove, a fond kolonije broji više od stotinu slika.
Duh Petra Kočića, narodnog tribuna, čuvenog pera krajiških Srba još uvek svetli u tmini njegove rodne, samotne brvnare u zaseoku Stričići, na planini Manjača nadomak Banjaluke... U oronulom, praznom kućerku bez prozora, svaki posetilac i danas oseti snagu reči i dela koje su tu rođene pre više od veka pod svećom lojanicom, uz blagoslov tamjana... I kada joj se približavate sa malog seoskog puta, ona pleni svojom skromnošću! Meštani kažu da ta snaga Kočićeva pršti po celom njegovom rodnom Zmijanju...
- Kada god odškrinem ova teška drvena vrata osetim da je ovde rođen čovek koji je slavio slobodu, neustrašivost krajiškog seljaka, koji je bio protiv tuđinskog podjarmljivanja, protiv svakog ropstva! - kaže nam čuvar Kočićevog ognjišta Radivoje Vasiljević, nastavnik u maloj seoskoj školi, nazvanoj po Petru Kočiću.
Radivoje nam kaže da je razočaran što kuća ovog velikana srpske reči još uvek nije obnovljena. U kućici tišina posuta prašinom, a pokoji pauk ispleo mrežu...
- Svaki dan se plašim da se krov ne sruši! Popravljam šta mogu! U kući je sačuvano svega nekoliko stvarčica: bremenica za vodu, drvena karlica za mleko, tara ili razboj, stalak za brus za oštrenje kose! Sve ostalo je ranije razneseno! - priča naš sagovornik.
Kuću najčešće posećuju školarci koji uživaju u Kočićevim pričama, o Vuji i Jablanu, gordom Davidu Štrpcu, mračajskom proti... Zmijanjci željno iščekuju dan kada će Kočićeva postojbina, ognjište i okućnica, zaživeti u knjigama i na turističkim mapama kao nacionalni spomenik. U Zavičajnom društvu “Zmijanje” za “Novosti” kažu da do kraja godine planiraju u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika RS da započnu rekonstrukciju Kočićeve kuće u kojoj će biti prostora za spomen-sobu, kao i da prikupe eksponate koji postoje.
- Problem kod obnove kuće i okućnice Petra Kočića je još uvek u nerešenim imovinskim odnosima, ali nadamo se da ćemo to uskoro rešiti a kuća biti proglašena nacionalnim dobrom - kaže za “Novosti” Dragutin Ilić, predsednik Izvršnog odbora Zavičajnog društva Zmijanje.
Jedan od posetilaca “Muzeja kuće Bore Stankovića” zapisao je:”Sve je savršeno - samo Bora fali”. U Vranju brižno paze na kuću u Baba Zlatinoj ulici broj 9, u čijem dvorištu je dud star više od 170 godina. Između dva bokora šimšira i česma još iz 18. veka koja je stajala negde u centru grada, ali je preneta ovde da bi bila sačuvana od propadanja.
Iz predsoblja Borine kuće prva desno je gostinska soba nameštena u orijentalnom stilu, sa niskim stolom i minderlukom za ležanje. Odmah do nje je baba - Zlatina soba, sa sve razbojem na kome je tkala i gvozdenim krevetom prekrivenim šarenim ćilimom. Na zidovima okačene njeno libade, kecelja Borine majke Vaske i lanac od sata oca Stojana. Treća prostorija pretvorena je u izložbeni prostor sa svim delima Bore Stankovića, slikama na kojima je on kao momak, ali i ona kad je već bio bolestan i oronuo. U predsoblju ognjište, na zidovima uramljena tapija o vlasništvu nad kućom, tu su i fotografije svih glumica koje su igrale Koštanu. Vranjanci su veoma ponosni na ovo mesto, čak i oni koji nikad nisu kročili u Borinu kuću, koju godišnje obiđe pet hiljada ljudi.
Princ pesnika Branko Miljković napustio je Niš 1956. godine, ali njegova porodična kuća buni duhove i danas. Branko je imao dva meseca kada se sa roditeljima Marijom i Gligorijem uselio u kuću na periferiji grada u ulici Ljube Didića broj 9. Tu kuću su Miljkovići prodali Nišliji Stojanu Ranđeloviću za 800.000 starih dinara i odselili se za Beograd. U nedavno konstituisanom Odboru za obeležavanje 80 godina od rođenja slavnog pesnika, rešeni su da od te kuće naprave spomen-prostor i tu izlože ličnu zaostavštinu Branka Miljkovića, koji su roditelji i brat Dragiša velikodušno poklonili Narodnom muzeju u Nišu 1971. godine.
- Kuća je stavljena pod zaštitu odlukom Skupštine opštine Niš 26. marta 1987. godine - kaže za “Novosti” književnik Vidosav Petrović, član Odbora. - Potrebno je da se postigne častan i human dogovor sa porodicom Ranđelović u čijoj je svojini kuća. Za 2-3 nedelje definisaćemo konkretan predlog. Radi se o vrednim i dobrim ljudima, pa verujem da ćemo naći rešenje.
Kada su “Novosti” pokrenule priču o Miljkovićevoj porodičnoj kući pre dve godine, Ranđelovići, koji su do kraja ostali u prijateljskim odnosima sa porodicom Miljković bili su izričiti: kuću su pošteno platili i ona je njihova. Nikakav dopis da je kuća pod zaštitom nisu dobili. Baka Vera Ranđelović, koja je sa pokojnim suprugom Stojanom uredno kupila kuću posvedočila je za “Novosti” da su se sa Miljkovićima dugo družili, jer su im novac za kuću isplaćivali šest meseci i da je čak Gligorije Miljković ostao da živi kod njih skoro godinu dana, dok nije našao posao u Beogradu, gde je već bila Mara sa decom. Ulicu, osnovnu školu i spomen-bistu ispred narodnog pozorišta u Nišu, Branko je dobio pre 1970. godine.
Ovde je nebo moje, ovde je voljena Toplica - stih iz jedne od pesama Rada Drainca, nalazi se na bisti do ulaznih vrata u njegovu rodnu kuću, u selu Trbunju nadomak Blaca. Čežnja za rodnim krajem i kućom navela je poetu i boema da napiše jednu od svojih najlepših pesama “Nirvanu” i posveti je zavičaju...
Prizemna kućica sa dve prostorije, uz pomoć Ministarstva kulture obnovljena je 2001. godine, kada je ograđeno i dvorište, ispred koga je spomenik pesniku. Enterijer je gotovo identičan onom u kome je Rade rođen i odrastao. U jednoj od soba je ormar za garderobu i drveni krevet, iznad koga su postavljeni ikona svetog Jovana i kandilo, dok su u susednoj prostoriji klupe i drveni sto na kome se nalazi knjiga utisaka.
- Svoj život Rade je posvetio knjigama i ženama - kaže Vitomir Jovanović (74), rođak ponosan na veze sa pokojnim pesnikom, ali razočaran što su posete malobrojne.
- Jedini organizovani obilazak Drainčeve spomen-kuće je u vreme istoimenih pesničkih susreta, kada nam u goste dolaze poznati srpski pesnici - priča Dejan Velimirović, direktor Kulturnog centra “Drainac” u Blacu napominjući da će se ovogodišnji susreti održati od 18. do 25. maja. Pesnička beseda zakazana za 20. maj i to ispred Drainčeve rodne kuće.
Herceg Novi nije se odužio samo našem jedinom nobelovcu već i desetinama drugih književnih velikana čije su se sudbine ovde bar nakratko ukrstile. Tako na stepeništima s njihovim imenima, biste imaju Marko Car i Simo Matavulj. U centru grada, u blizini kuće u kojoj je živeo i umro je bista Marka Miljanova. Aleksa Šantić je na najlepšem gradskom trgu - Belavisti, naspram ulaza u Boku. Branko Ćopić godinama stanovnik Herceg Novog u zimskom periodu, sada drži “bronzanu stražu” na početku ulice Partizanski put. Vladika Njegoš i Vuk Karadžić tihuju u kompleksu manastira Savina. Bista Petra Petrovića Njegoša je na Toploj ispred crkve Svetog Spasa, u kojoj je mladi Rade učio. Mihailo Lalić i Desanka Maksimović razgovaraju u Ilijinom parku u Igalu.
Na kući Dušana Kostića u naselju Srbina je spomen-ploča. Slično obeležje ima skromna kuća u kojoj je leta decenijama provodio Stevan Raičković i jedna zgrada u Baošićima u kojoj je boravio Pjer Loti. Jedino Zuko Džumhur, putopisac i slikar živi samo u sećanju Novljana, nije stekao ni bistu ni spomen-obeležje, u gradu u kome je preminuo pre više od dve decenije.     

BLISTA VUKOVO OGNjIŠTE
VUKOVA spomen-kuća u Tršiću, sa zgradama oko nje (kačara, soba za mladence, mečar, čardak, vajati...), predstavlja jedinstven muzej pod vedrim nebom, koji godišnje poseti najmanje 50 hiljada posetilaca iz zemlje i sveta, među kojima je oko 25.000 učenika osnovnih škola iz Srbije i Republike Srpske i rasejanja.
U kuću, na ognjištu gde je ponikao otac naše pismenosti i kulture, čuveni Jadranin i jedan od najznamenitijih Srba, nalazi se 313 esksponata, koji su svedoci života, rada i vremena Vukovog. Spomen-kuća je potpuno rekonstruisana pre dve godine, u velikoj akciji našeg lista, uz svesrdnu podršku rukovodstva grada Loznica, Centra za kulturu “Vuk Karadžić”, Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i drugih poštovalaca, među kojima je bio bivši predsednik RS, dr Milan Jelić.
- Među eksponatima koji su od naročite važnosti su stolica sa naslonom na kojoj je, zaista, sedeo Vuk Karadžić, gusle koje je koristio i ikona svetog Arhangela porodice Karadžić, koja je sačuvana do današnjih dana - priča mr Dajana Đedović, direktorka Centra za kulturu “Vuk Karadžić”.

LALIĆ I RATKOVIĆ
KUĆA Rista Ratkovića, u Bijelom Polju, koja je bila ruinirana, posle podužih radova i dosta uloženog novca, pre nekoliko godina je rekonstruisana. Sačuvana je njena autentična arhitektura, a danas se tu održavaju razne kulturne manifestacije, promocije knjiga, izložbe slika, dobar deo manifestacija ‘’Ratkovićeve večeri poezije’’, ‘’Festival tamburaških orkestara’’... U ovoj kući se uručuje i prestižna nagrada “Miroslavljevo jevanđelje”.
Pisac, redovni član SANU, Mihailo Lalić, u rodnom selu Trepča, između Berana i Andrijevice, na inicijativu zemljaka dobio je “svoj” spomen-dom. Akcija, pokrenuta pre tri godine, trebalo je da donese obnovu Lalićevog ognjišta, ali problem je rešen jednostavnije. Od nekih meštana kupljena je kuća u kojoj je otvoren Spomen-dom Mihaila Lalića, a ruševine kuće pisca, nekoliko stotina metara dalje, ostale su zarasle u travu.

DESANKINA ŠKOLA
ZAVIČAJNA kuća Desanke Maksimović nalazi se u Brankovini kod Valjeva. To je zgrada stare škole u kojoj je, kao učitelj, službovao Desankin otac, a buduća velika pesnikinja učila prva slova. Desanka Maksimović rodila se u Rabrovici kod Valjeva. Odmah posle njenog rođenja, njen otac Mihailo dobio je premeštaj u Brankovinu, gde je Desanka provela detinjstvo.
Obnovljena je 1985. godine i u njoj se nalazi stalna izložbena postavka o životnom i književnom putu pesnikinje, sala za programe i biblioteka. Škola je deo spomen-kompleksa posvećenog i čuvenim Nenadovićima, koji je u sastavu Narodnog muzeja u Valjevu. U Brankovini, od 1994. godine, dodeljuje se pesnička nagrada “Desanka Maksimović”.
- Po njenoj izričitoj želji, Desanka je i sahranjena u blizini škole - kaže mr Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja u Valjevu. - Rodnu kuću i večno počivalište pesnikinje godišnje poseti više od 30.000 turista, uglavnom učenika iz svih krajeva Srbije i okolnih zemalja.

TRŠIĆZahvaljujući akciji “Novosti” spasen dom Vuka Karadžića

STRIČIĆI
Obnavljanje Kočićeve rodne kuće čeka neke bolje dane

VRANJE
Bora Stanković i njegov muzej služe za ponos Vranjancima

VIŠEGRADOpština prodala dom koji je gradu poklonio nobelovac

KRAGUJEVACPosle “proterivanja” sa Lipara, ruši se i Đurina kuća

NIŠ
Na kući Branka Miljkovića zasad samo spomen-ploča

BRANKOVINAKuću pesnikinje godišnje obiđe oko 30.000 posetilaca