Ja sam na strani gde je sloboda

     Opasan momak Ilija Šoškić, umetnik evropskog renomea koji je svoju mećunarodnu karijeru počeo da gradi u Rimu još 1968. ponovo izlaže u Beogradu nakon 15 godina. Došao je bez “ljutog” motora koji mu je na izvesan način bio zaštitni znak. Došao je na poziv Tatjane Ilić, “najbolje i najtalentovanije Kunelisove studentkinje” - kako kaže. Njihovim dijalogom u Galeriji “Sahat kula” na Kalemegdanu započeo je ciklus izložbi-dijaloga Tatjane Ilić “Frekvencije”.
     Odavno uvršten u najrepernije antologije umetnosti on kaže da ne pripada nigde. A, nalazi se na listi 20 najvažnijih umetnika 20. veka “Letr internasional”, časopisa za literaturu, filozofiju i umetnost. Evropski institut za performans je na svoju mapu sa ovdašnjih terena stavio Iliju Šoškića, Rašu Todosijevića, Marinu Abramović i Tatjanu Ilić.
     * Da li dolazite kao italijanski umetnik crnogorskog porekla, ili kao naš umetnik evropskog renomea?
     - Ima svega po malo. Imam karijeru italijanskog umetnika. Ali, ja više nemam identitet - bio sam jugoslovenski umetnik. Ono što osećam da jesam, u Crnoj Gori ne mogu ni da kažem jer se odmah stvara tenzija. Valjda sam ostao Jugosloven, to i nije važno nama - umetnicima koji se igramo metafizikom. Smatram da je Jugoslavija bila važna, futuristička zemlja. Mogli bi reći da je bila model kako svet treba da izgleda.
     * Identitet ste tako uvrstili u umetnost apsurda?
     - Danas je sve apsurd. Ja pripadam nezavisnoj grupi umetnika za razliku od onih koji su zavisni, koji su uključeni u sistem, reprezentuju sistem, od sistema dobijaju beneficije. Sa Kunelisom delim studijo, u istoj smo zgradi - vrata do vrata. Prijatelji smo, ali on je na drugoj strani.
     * Govorite o jasnoj “podeli”?
     - Više ne postoji umetnička scena. Postoje dve struje. Jedna je struja nezavisnih, slobodnih umetnika koji žive ne zna se kako i druga koji su reprezentacija sistema. Ti imaju moć, bogatstvo, pokazuju se na banketima. Ali, to nije scena - to su dve struje. Jedni su slobodni, drugi moraju da vode računa o produkciji, o tržištu. Tu gde je novac u glavnoj ulozi postoje precizna pravila koja umetnost mora da poštuje.
     * Predstavljati Crnu Goru na Bijenalu u Veneciji,a Crna Gora tamo nema svoj paviljon ?
     - Napravio sam projekat za otvoreni prostor. To držim u tajnosti, ali moj rad će biti od kamena i to onog koji će biti dopremljen direktono sa Cetinja. Biće postavljen u otvorenom prostoru, najverovatnije u Đardinima. Praviću jednu vrstu zida... Biće to minimalistička forma velikog formata.
     * Da li su izložbe “balkanske umetnosti” doprinele kulturnoj afirmacijo ovih prostora?
     - To su bile izložbe političkog karaktera. Tu se nije radilo o umetnosti. One su se događalo na inicijativu Evropske unije za, kako ja to zovem - bonifikaciju teritorije. Umesto ratnika poslali su umetnike. To bi mogli nazvati pranjem savesti. Tako se konstruisala jedna promociona kampanja koja je trebalo da promeni sliku stvari. Dakle, radilo se o interesu institucija, o interesu politike.
     Postoje umetnici sa Balkana koji su akteri najznačajnijih događanja u umetnosti počev od Kunelisa, pa Kristo, Marina Abramović, pa i ja - ali to nije bilo uključeno na “balkanske izložbe”. Na izložbama su mahom bili uključeni mladi umetnici, koji su bez ikakvih kriterijuma izmišljani u roku od 24 sata. Radilo se o teškoj manipulaciji.
     * U umetnosti je to moguće?
     - Nažalost da. Umetnost je fragilna, nezaštićena oblast - što je s jedne strane dobro jer se tako bazira na slobodi, ali kad dođu loša vremena kao što su ova zadnjih 20 godina - onda su mogući paradoksi svih vrsta.
     * Na kakav dijalog, posle toliko vremena, očekujete da naiđete u Beogradu?
     - To zaista ne znam. Zato sam i došao. Ovo je za mene izazov.
     
     KORISTOLJUBLJE
     Ovo vreme je vreme koristoljublja. Ljudi koji vladaju upotrebljavaju druge. Mi živimo makjavelianski period. To su lansirali Amerikanci, postavljajući novac u centar svih vrednosti. Ne zna se gde je mafija, gde regularni život gde vladaju zakoni. Civilizacijski kanoni su ukinuti.

     TRADICIJA
     Ja dolazim iz tradicije konceptualne umetnosti koja je po prirodi stvari dosta hermetična. Zapravo mi smo više vezani za Fluksus, on je i stariji od konceptualne umetnosti i počinje negde od 1962, a konceptualna od 1968. sa Košutom i Amerikancima. Ali i jedni i drugi su radili na novoj senzibilizaciji, sa nizom revolucionarnih komponenti.