Osta­la je le­gen­da

KRH­KO unu­tra­šnje bi­će So­nje Hlebš, slo­ve­nač­ke glu­mi­ce ko­ju je, od­mah za nje­nim do­ta­da­šnjim su­pru­gom, Ber­tom So­tla­rom, Bo­jan Stu­pi­ca (1949.) do­veo u tek osno­va­no Ju­go­slo­ven­sko dram­sko po­zo­ri­šte, te­ško se no­si­lo sa fa­mom fa­tal­ni­ce, ko­ja je pra­ti­la. Ra­sna pla­vu­ša mo­drih oči­ju, iza­zov­nih usa­na, div­nog sta­sa... ple­ni­la je na sce­ni, pred ka­me­rom, na uli­ci. Ali je njen spe­ci­fi­čan ak­cent, u po­čet­ku, ite­ka­ko "ra­dio" za nje­ne ulo­ge ko­je se do da­nas pam­te: La­u­ru u "Dun­du Ma­ro­ju", Gol­do­ni­je­va Ke­ka, Smjel­ska u "Ta­len­ti­ma i obo­ža­va­o­ci­ma", O`Kej­si­je­va Ro­zi Red­mond, Kla­ra i Ri­na kod Nu­ši­ća, Ma­dam u Že­ne­o­vim "Slu­ški­nja­ma"...
Ma­ri­ja Cr­no­bo­ri, ko­ja joj je tih, pr­vih go­di­na JDP bi­la od­re­đe­na za pa­tro­na, se­ća se So­nji­ne Ma­dlen Pe­trov­ne iz Kr­le­ži­ne dra­me "U ago­ni­ji": "Ima­la je šarm, su­ge­stiv­nost... Do­bra, ko­ri­sna glu­mi­ca..."
So­nja Hlebš je do 1972. go­di­ne bi­la član Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta. Sma­tra­la ga je svo­jom ku­ćom. Mi­ri Stu­pi­ci, sa ko­jom je osta­la bli­ska do po­sled­njeg tre­nut­ka, jed­nom se po­ve­ri­la: "Ako bih se vra­ti­la, do­šla bih u Sr­bi­ju, a ne Slo­ve­ni­ju". Pred Mi­rin od­la­zak u Niš, na film­ski fe­sti­val, ču­le su se po­sled­nji put: "Po­zdra­vljam se sa to­bom,mi­la mo­ja..." "Bi­la je sjaj­na, du­ho­vi­ta, le­pa i ta­len­to­va­na, eks­tra oso­ba van sva­ke kon­ku­ren­ci­je", ka­že Mi­ra Stu­pi­ca.
Mno­gi će se se­ti­ti da je upor­no i do­bro pi­sa­la. Pr­ve pri­če ob­ja­vi­la je još u Be­o­gra­du, pod pse­u­do­ni­mom So­fi­ja Ru­dolf (uze­la je svo­je pra­vo ime i ime oca). Do­ne­la je to u re­dak­ci­ju kao "pre­vod austrij­ske autor­ke", do­bi­la ho­no­rar od 4.000 di­na­ra, ali, ka­ko je is­kr­snuo ne­ki ad­mi­ni­stra­tiv­ni pro­blem sa autor­skim pra­vi­ma, mo­ra­la je da pri­zna i - pri­mi udvo­stru­če­nu su­mu! Pi­sa­la je do­bro i upor­no, pod svo­jim pra­vim ime­nom i re­dov­no ob­ja­vlji­va­la u švaj­car­skim me­seč­ni­ci­ma.
Če­sto je, dva­de­se­tak pu­ta, igra­la na fil­mu, iako je po­zo­ri­šte vi­še vo­le­la. Bi­la je su­pru­ga Lju­bi­še Jo­va­no­vi­ća, a be­o­grad­ski čar­šij­ski kru­go­vi bru­ja­li su o nje­noj fa­tal­no­sti i iz­van "do­me­ta Ma­de­re". Ži­vot je za­vr­ši­la, ka­ko ka­že Mi­ra Stu­pi­ca, "u div­nom, kom­for­nom bra­ku" sa po­tom­kom po­ro­di­ce Br­lić - Ma­žu­ra­nić, kao So­nja Hlebš Ru­zio (Ru­žić). Hra­bro plo­ve­ći u iz­ve­snost kra­ja, na­pi­sa­la je, ume­sto či­tu­lje: "Dra­gi pri­ja­te­lji, na­ža­lost ni­sam do­spe­la opro­sti­ti se od Vas, jer me je sud­bi­na pre­te­kla. Sto­ga Vam ovim re­do­vi­ma za­hva­lju­jem za sve što smo za­jed­no na ovom sve­tu do­ži­ve­li. Mo­žda će nas sud­bi­na jed­nom po­no­vo spo­ji­ti."