FELJTON - NA ROBIJI U ZATVORU ZA ELITU: Borislav Pekić je odslužio više od pet godina kazne u različitim ustanovama

Dr Srđan Cvetković

24. 07. 2021. u 18:00

KAZNE koje su dobili Borislav Pekić i njegovi drugovi bile su po shvatanju tužilaštva "neprimereno blage" za tadašnje prilike i povećanu budnost koja se zahtevala od pravosuđa.

ФЕЉТОН - НА РОБИЈИ У ЗАТВОРУ ЗА ЕЛИТУ: Борислав Пекић је одслужио више од пет година казне у различитим установама

Borislav Pekić u niškom zatvoru / Foto Iz knjige "Borislav Pekić portret buntovnika"

Advokatski tim odbrane, sastavljen od uglednih beogradskih advokata (predvođenih Veljkom Kovačevićem, Miodragom Popovićem i drugima) ipak se žalio, očekujući da drugostepeni sud, kao i obično, ublaži kazne. Međutim, Vrhovni sud Srbije je bio neuporedivo drastičniji. Uvažio je žalbe javnog tužioca, pa je presudom Kž-600/49 od 20. juna 1949. odbio žalbu odbrane, prihvativši sugestije javnog tužioca i preinačivši prvostepenu presudu: Đ. Milinković kažnjen je na 16 godina; S. Jeremić, B. Pekić, A. Lazović - po 15; D. Zorić - 14; M. Gruden - 12; S. Stanojević - 10; R. Pavlović i Z. Racić - po šest; i Đ. Olejnjik i P. Jovanović - po pet godina, S. Dimitrijević na tri godine. Svi sa prinudnim radom, konfiskacijom i oduzimanjem građanskih prava kao sporednim kaznama.

Na taj način na osnovu Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države Okružni sud u Beogradu je izrekao kazne dvanaestorici mladića, starosti od 18 do 21 godine, od ukupno 81 godinu zatvora, a Vrhovni sud Srbije od čak 122 godine.

PRVI je za svakog izrekao prosečno kaznu od 6 godina i 7 meseci, a drugi kazne u proseku 10 godina i jedan mesec. Ako se, pak, uporede kazne u ovom procesu sa suđenjem drugoj omladinskoj grupi NRSO, maja 1946, gde se radilo o sličnoj delatnosti ilegalne omladinske organizacije, izrečene kazne bile su u proseku između dve i tri godine, vidi se neuporedivo "čvršća ruka" države. Jasno se vidi da je kaznena politika daleko oštrija s obzirom na to da se proces SDOJ odvijao u godini koja je po režim, na spoljnom i na unutrašnjem planu, bila najteža od završetka Drugog svetskog rata. U suštini, u oba slučaja, radilo se o bezazlenoj delatnosti bez stvarnih posledica, a drastične kazne imale su za cilj samo zastrašivanje potencijalnih protivnika i dalje učvršćivanje revolucionarnog režima potpunom eliminacijom građanske opozicije. Ubrzo su tokom 1949. u drugoj grupi SDOJ-a uhapšeni i preostali članovi SDOJ: LJubinko Jovičić (osuđen na četiri godine), zajedno sa još sedmoricom: Dušan Marković (osuđen na pet), Balša Mladenović (osuđen na četiri), Borislav Kosanović (tri), Bogdan Bajšanski (tri), Dimitrije Stanojević (jedna godina), Miroslav Gobec (pet godina i šest meseci), Đorđe Skerl (20 meseci).

OSUĐENI Borislav Pekić je, posle premeštanja iz istražnog zatvora u Beogradu, odslužio više od pet godina kazne u zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Zabeli kraj Požarevca i na kraju u zatvorskoj bolnici u KPD Niš, sve do velike amnestije 1. decembra 1953. kada je i on bio pomilovan. Pekić je najpre proveo gotovo deset meseci u beogradskim istražnim zatvorima na Obilićevom vencu i Adi Ciganliji. Evo kako opisuje svoj prvi susret sa zatvorskom ćelijom: "...Pod je bio daščan, zidovi od cigle, presvučene izrovašenim malterom, kraj ulaza je stajala metalna posuda, 'kibla' za zadovoljenje pete fundamentalne ljudske potrebe. Sve ostalo bio je mrak. U normalnoj samici, zavisno od toga šta se njome želi postići, potpuna izolacija ili istražni pritisak, život je uvek organizovan spolja. Odvija se unutar mnogobrojnih zabrana i retkih dopuštenja. Februar je bio okrutno leden, ćelija se nije grejala, a meni je oduzet bio kućni mantil".

U KPD Sremska Mitrovica gde je došao na izdržavanje kazne 12. avgusta 1949. i bio zaveden pod brojem 14 054, proveo je jednom po kazni mesec dana u ćeliji bez zraka svetlosti, u totalnom mraku, potpuno sam, na golom betonu. Takav zatvorski život trajno mu je narušio zdravlje. U osamnaestoj godini, u teškim zatvorskim uslovima, naročito u Mitrovici, gde je broj osuđenika i za više od deset puta nadmašivao predratni prosek, ozbiljno je i za sva vremena načeo svoje zdravlje zaradivši trajno oboljenje pluća. U vrhu njegovog zatvorskog dosijea u Nišu piše: matični broj 1125, desno 1-12-1953, iznad linije mašinom je otkucano ime Pekić Borislav, a ispod stavke zdrastveno stanje osuđenika pri puštanju iz KP doma rukom je ispisano: tuberkuloza pluća.

I u Kraljevini ali i komunističkoj Jugoslaviji KPD Sremska Mitrovica - bio je zatvor za elitne političke zatvorenike. Osnovan 1895. u vreme austrougarskog cara Franje Josifa i banovanja Kuena-Hedervarija u skupnu sobu 1, takozvanu jedinicu u Prvoj zgradi Sremske Mitrovice, stražar ga je, bez vidljive nežnosti, unutra gurnuo.

PEKIĆ je zabeležio u svojim memoarima kako nije znao da li je ušao u bolnicu, ili je uveden u ludnicu ili je još u zatvoru. Tokom celog robijanja morao je sve službenike KPD da oslovljava sa gospodine, a u međuvremenu, on gospodin nije bio; pa ni građanin, a ponajmanje drug. Bio je broj; broj Taj i Taj. No, i to je bio izvestan napredak u odnosu na istragu gde je bio samo bezimena "banda". Morao je, takođe, da robijašku kapu, skida svaki put kada je prolazio pored nekog službenika, pa ma to stalno bio isti čovek. Morao je da ustane kad god bi neko u njegovu ćeliju ušao, bio to upravnik ili najnevažniji ključar Doma.

Sa svima njima morao je da razgovara u stavu mirno, s rukama uz telo. I još kaže kako je morao da radi, "čemu ga sloboda nije naučila, a odgoj navikao".

NJEGOV roman "Godine koje su pojeli skakavci", govori o zatvorskom životu. NJime je Pekić ispisao povest srpskog zatvorskog društva u doba revolucije. Po dolasku u Kazneno-popravni dom u Sremsku Mitrovicu, protokol je nalagao, opisuje Pekić, da robijaši budu predstavljeni upravniku KP doma. Tada, a i dosta dugo posle 1949, Sremskom je Mitrovicom upravljao drug Dušan Milenović. Drug, za slobodne građane, za drugove. Za kažnjenike, narodne neprijatelje i domaće izrode, bio je, prema prećutnim proleterskim običajima, gospodin. Pekić uočava u svom delu da se u zatvorskom kavezu "kuva" svakojaki svet, od šizofrenika, neurotika do raznih manijaka, koje su vlasti označile kao grešnike, kolaborante, antikomuniste, špijune, sabotere, špekulante, do običnih lopova i kriminalaca. Posebna su mu opsesija cinkaroši, odnos uprave i zatvorenika te sukob karaktera u tom društvenom eksperimentu zvanom zatvor.

NAGON ZA PREŽIVLJAVANJEM

"SLOBODA se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost; karantin u kome se nalazite do tri nedelje. Po raspoređivanju u sobe, susrećete se sa "sobnom hijerarhijom", sobnim starešinama. Najuspešnije sobne starešine su profesionalni kriminalci, a najgore zagriženi politički krivci, pogotovu ako su, povrh svega, "drogirani nekom, krupnom, misionarskom idejom, pa mu ona bila i apsolutna sloboda". Oni će svoju napolju izgubljenu bitku za apsolutnu slobodu produžiti i ovde u zatvoru, ne videći ni jedan zatvorski zid ispred sebe. Nagon za preživljavanjem je od robije napravio "najsavršenije kolektivističko društvo u istoriji čovečanstva". Sve što posedujete, pripada i vašoj sobi. Sve čime ona raspolaže pripada i vama. "Ja ne znam da li je zatvor jedini put u socijalizaciju društva, ali se, barem za sada, jedini pokazao realnim i uspešnim, što, razume se, ne znači da sve ljude valja zatvoriti, da bi se naučili životu u zajednici. Ili je resocijalizam upravo to imao u vidu, taj zatvorski način, kada je stvarao svoju slobodnu civilizaciju" - piše Borislav Pekić u knjizi "Godine koje su pojeli skakavci.

SUTRA: ZATVOR OKIVA LJUDSKE DUŠE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)