Miroslav Čučković: Svako ko me sreo psovao mi majku!

NOĆIMA sam razmišljao o tome kako se niko neće vratiti u Obrenovac, kad sam video srušen grad, uništene prodavnice, škole, gimnaziju koja je pala. Blizu smo Beograda i plašio sam se da će roditelji decu da upišu tamo u škole, da će tamo ostati da žive, a da će Obrenovac postati propalo mesto, kao Nju Orleans posle Katrine. Strahovao sam da se ljudi neće vratiti i da će kriminal carevati u rasturenom gradu.

Zato mi je najradosniji dan bio 1. septembar kad sam video da se samo 48 đaka od njih 8.000 nije vratilo u školu. Tad sam znao da smo pobedili nevolju koja nas je zadesila, priča Miroslav Čučković, prvi čovek opštine Obrenovac, u ispovesti za „Večernje novosti“, kako je preživeo i sa čim se sve nosio za vreme i posle katastrofalne poplave.

- Izašao sam iz kuće 13. maja ujutru i više se nisam vratio - seća se Čučković.

- Ono što je bilo na meni, to sam danima nosio. Spavao sam u hotelu, u separeima. Voda je probila 16. maja u 3.20 po noći. U prvom naletu koji je potopio Veliko Polje i Belo Polje, išli smo od grupe do grupe kuća i izvlačili ljude. Donosili smo odluke u situaciji za koju nismo bili obučeni. Neki moji saradnici su imali iskustva iz rata, oni su se skidali u gaće i skakali u vodu po narod. Povlačili smo se pred bujicom i sinulo mi je da uključimo sirene i razbudimo Obrenovčane.

Kad je video da voda prelazi preko vozila, zvao je gradonačelnika Malog da se on obrati javnosti i zamoli ljude da se popnu na više spratove i ne napuštaju svoje domove.

- Savetovao sam isto što i svojoj porodici. Ženi sam javio da ide sa troje dece kod majke na treći sprat, moj nepokretni otac je ostao na spratu svoje zgrade. Komšije su naduvale gumeni čamac i 17. maja evakuisale moju decu iz Obrenovca. Porodicu sam video tek posle 20 dana.

U samoj evakuaciji bile su dve kritične stvari: „tvit“ kad je rečeno da hiljade mrtvih ljudi pliva i dezinformacija da se u centru srušila zgrada.

- „Tvit“ je bio veliki problem, jer smo mi tek evakuisali oko 20.000 ljudi. Onda su oni navalili da se vrate. Nismo mogli narodu da objasnimo da su svi živi.

Svašta se pričalo tih dana...

- Pojavile su se dezinformacije da sam ubijen, da sam pobegao, da je moja porodica utekla, da sam uhapšen, da mi je otkinuta noga... Čovek mora da psihički izdrži taj prvi udar svakoga ko naleti, sretne te bilo ko i psuje ti majku na svakom koraku. Misli da si ti kriv za sve. Popularni Čučko navodi i da mu je najteže bilo u junu.

- Vraćaju se ljudi i čeka me čovek ispred kuće i psuje mi „sve po spisku“. Ja u tom trenutku ne znam da mu kažem ni koliko će para dobiti, ni da li će dobiti, ni kako će popraviti kuću, ni gde će mu dete ići u školu. U naselju Braće Jugović sačekao me je čovek sa 200 ljudi i rekao „Pobiću ti sve sem dece“. Odgovorio sam: „Ako misliš da ćeš tako biti srećniji, znaj da nećeš, ali ako ti neko treba da pomogne da popraviš svoju kuću, onda sam to ja.“ Danas je u svom domu isto kao i ja. Sad kad se sretnemo, normalno razgovaramo.

U Obrenovcu je i dalje dosta nezadovoljnih ljudi.

- To je intimno stanje, jer ljudi su izgubili sve. Minimalna šteta je bila milion dinara po kući. Propali su podovi, zidovi, nemaš kašiku, gaće, cipele, džezvu, ogledalo... Ljudi su nezadovoljni, jer su dobili trećinu vrednosti. To ih tišti, ali država ovakva kakva je, uradila je koliko je mogla.

Potrebno je vreme za psihički oporavak.

- Moj sin Marko, kako počne da pada kiša, ide na prozor i viče: „Hoće li poplava?“ Takvih mališana ima hiljade u Obrenovcu. To su neke male traume, koje oni u svojim glavama čuvaju.

OBNOVILI ŠKOLE I OBDANIŠTA

ČUČKOVIĆ je ponosan na obnovu infrastrukture.

- Imamo potpuno novu fabriku vode, popravljene sve cevovode, novi kolektor za kanalizaciju, 11.500 brojila je zamenjeno u kućama, sve bandere, semafori, kompletna toplovodna mreža i 400 toplotnih podstanica. Obnovili smo sve škole i obdaništa. Ostalo je još da renoviramo pozorište, gimnaziju, sportsku halu, bazen, stadion.