Istorija sveta u rolni filma

KADA bi neko pokušao da skupi najveće dragocenosti svetske kinematografije, morao bi da obiđe planetu uzduž i popreko, ali bi mu ceo posao bio potpuno uzaludan ako ne dođe u - Beograd.

Ono što je decenijama skupljano u Jugoslovenskoj kinoteci čini posetioca zatečenim: čak i oni kojima su film i sedma umetnost strani, svesni su da se na ovom mestu „sudaraju“ sa istorijom, njenim velikanima, ali i čudnovatim aparatima, kamerama i prostorijama koje su činile suštinu filma kroz vekove.

100.000 kopija

- Na ovom mestu čuvamo više od 3.300 predmeta, kao i stotine hiljada filmskih plakata - kaže za „Beogradske priče“ v. d. direktora Kinoteke Radoslav Zelenović. - Ovde postoji više od 100.000 filmskih kopija iz 130 zemalja sveta. Samo 15 odsto fonda odnosi se na našu zemlju. Sve ostalo je svetska kulturna baština i svojevrsne „filmske UN“. Zato je naša kinoteka specifična, ali i jedna od najznačajnijih i najkompletnijih u svetu.

Posetu započinjemo obilaskom odaje gde se čuvaju legati Pavla Vuisića i Ljubiše Samardžića. U staklenoj vitrini stoji šest „Zlatnih arena“ koje je popularni Smoki osvojio u Puli, na najprestižnijem festivalu u bivšoj Jugoslaviji, kao i pehar sa festivala iz Venecije. Pored stoje šeširi i kape koje je Samardžić nosio u nezaboravnim rolama Šurde, Crnog Roka (iz nekada kultne serije „Kuda idu divlje svinje“), do šešira koji je imao glumeći Dimitrija Tucovića, pa nemačka vojna kapa iz filma „Valter brani Sarajevo“... U narednoj vitrini stoji šubara koju je Orson Vels poklonio Paji Vuisiću, posle snimanja „Bitke na Neretvi“, u kojem je Vels glumio četničkog oficira.

- Orson Vels je jednom izrekao čuvenu rečenicu: „Dvojici ljudi na svetu zavidim - jedan je Akiro Kurosava, a drugi Pavle Vuisić“ - dodaje upravnik Muzeja Kinoteke Marjan Vujović. - Poseban deo ovog zdanja posvećen je stolu koji nam je poklonila Vuisićeva porodica, i oko kojeg smo napravili atmosferu nalik onoj, legendarnoj, iz „Maratonaca“ prilikom čitanja testamenta.

Domaćini nas vode kroz nekoliko nivoa u kojima su postavljeni eksponati Kinoteke. Kako dodaje Dragan Marinković, zadužen za odnose s javnošću, sada u ovom zdanju postoje tri bioskopske sale, dve galerije, biblioteka sa čitaonicom, izložbeni prostor... Poseban svetlarnik projektovan je tako da sa krova u centralni deo zgrade pada prirodno svetlo, što je značajno smanjilo potrošnju električne energije.

„Film“ za jednog

Zelenović nas vodi do Edisonovog kinematoskopa iz 1893. godine. To je, kako nam objašnjava, bio „film za jednog čoveka“. Kroz poseban vizir gledalac može da vidi brzu smenu kadrova, ali Edison nije ušao u istoriju kao čovek koji je prvi napravio projekciju, jer je kroz njegov aparat mogao da gleda samo jedan čovek.

Pored stoji, ni manje ni više nego Limijerova kamera!

Šetamo kroz odeljenje starih foto-aparata, na koje su naši domaćini posebno ponosni, ističući da je to poklon Uglješe Raičevića. Ovde vidimo fotografske naprave sa velikim mehom, iza kojih se od spoljne svetlosti „skrivao“ fotograf, a do njih su izložene foto-kamere iz različitih vremena. Posebno interesantan je špijunski aparat, iz 1905. godine, i to u obliku džepnog časovnika, kako ne bi privukao pažnju.

U najnižoj dvorani ponosno stoji „Carska panorama“, specijalna mašina za gledanje trodimenzionalnih fotografija iz 1880. godine.

Oko velikog, kružnog cilindra bile su poređane stolice za gledaoce, a oni bi kroz dva sočiva nalik dvogledu mogli da posmatraju fotografije koje se smenjuju. Ovo čudo ondašnje tehnologije izrađeno je u približno 500 primeraka do 20. veka. Koliko je poznato našim domaćinima, zasada je očuvana još jedna ovakva „panorama“ u Berlinu, ali potiče iz 1885, ili je i godinu dana mlađa, a i manja je od ove, beogradske. Najzad, prema Zelenovićevim saznanjima, samo „Kinotekina“ „Carska panorama“ zasada radi.

Projektor„na kurblu“

- Ovde se nalaze predmeti vezani za predistoriju i istoriju filma - kaže Radoslav Zelenović. - U prvo vreme postojali su nitratni filmovi, koji su, protokom vremena, postali veoma opasni, jer su se samozapaljivali, pa su izbijali požari na mestima gde su bili čuvani. Veliki posao bio je da sa ovih filmova presnimimo kopije i tako ih sačuvamo.

Šetnja Muzejom Jugoslovenske kinoteke vodi nas dalje pored „Filipsovog“ filmskog projektora iz 1930. godine. Ovaj aparat radio je u Muzeju Kinoteke sve do 1991. godine, i bio je u punoj funkciji! Na njemu vidimo posebnu ručku, kojom naš domaćin pokreće mašinu, da bi ostatak projekcije aparat radio uz električno napajanje. Zelenović u

Do njega stoji još jedan, godinu dana stariji projektor, napravljen 1929. godine. Neobičan je i stoga što mu filmska rolna stoji horizontalno, a emitovanje je rađeno putem sistema ogledala.

Iz vitrina nas gledaju junaci nekada ultrapopularnih filmova. Mlađa generacija i ne zna ko je bio „Vinetu“, legendarni Indijanac, mada dobro znaju za Indijanu Džonsa i njegov kostim, koji vidimo iza staklenog zida. Negde iza Indijanaca i Indijane romantično nas gledaju Odri Hepbern i Gregori Pek tokom „Praznika u Rimu“, filma koji je naterao suze na oči našim majkama i bakama.

Sve u svoje vreme. A ovde je vreme stalo. U galerijama sećanja samo se još čuje zujanje projektora, koji premotava planetarne slike nekih vremena, koja su, izgleda, bila lepša nego ova, današnja.

ČAPLINOV ŠTAP

Jedan od mnogobrojnih eksponata koji privlače pažnju u ovom nesvakidašnjem muzeju je i štap Čarlija Čaplina, velikana nemog filma i neprevaziđenog genija.

Štap stoji zaklonjen iza stakla u jednoj vitrini, a društvo mu pravi šešir za koji naši domaćini znaju da nije Čaplinov, ali su ga dodali kako bi sa lakoćom napravili asocijaciju na velikog šarmera i glumca.

Štap je pouzdano pripadao velikom glumcu, i on je poklon članova Čaplinove familije.

KAMERA MIKE AFRIKE

Čuveni Mihajlo Mika Afrika bio je snimatelj čija kamera stoji gordo u Muzeju Kinoteke. Ovom spravom snimani su kadrovi iz Prvog svetskog rata.

- Tadašnja država umela je da razume i da ceni ono što je predstavljao filmski snimak - objašnjava Zelenović. - Već 1916. godine formirana je Filmska sekcija u okviru tadašnje vojske, koja je marljivo snimila i sačuvala pravo blago vezano za taj rat.

BURNA PROŠLOST I LEGIJA ČASTI

Zdanje na Studentskom trgu u koje je smeštena Jugoslovenska kinoteka izgradio je još knez Aleksandar Karađorđević, sin vožda Prvog srpskog ustanka 1846. godine. To je prvobitno bio njegov konak, da bi uskoro bio pretvoren u prestižni hotel „Kod srbske krune“, koji je kasnije premešten u zdanje današnje Biblioteke grada na kraju Knez Mihailove ulice.

- Ovu zgradu otkupila je Beogradska opština 1869. godine, a do sredine šezdesetih godina 20. veka ovde je stolovala Skupština grada - objašnjava Zelenović. - Na ovom mestu osnovan je naš Crveni krst, u svečanoj sali je francuski general Franše d’Epere dodelio Legiju časti Beogradu, u prvom redu sedeo je nemački general Aleksander fon Ler tokom suđenja za ratne zločine, veliki režiser Teo Angelopulos ovde je snimao film „Odisejev pogled“...

Posle su se menjali različiti vlasnici, poput Zavoda za patente, sve do 1992. godine. Tada počinje rešavanje prostora u kojem će biti Kinoteka, i od 1995. godine mi dobijamo ovu zgradu.

Kako objašnjava prvi čovek ove institucije, ova zgrada je u to vreme „izgledala kao scenografija za horor film“. Bila je polusrušena, sa zapuštenim zidovima i podignutim parketima... Ali, nije to ceo pakao koji je protutnjao ovim zdanjem.

- Tokom 2000. godine zgrada nam je opet oduzeta, a godinu dana kasnije ponuđena za prodaju, po „vrlo neobičnoj proceni“ vrednosti od tadašnjih 1,7 miliona maraka, iako je samo plac na kojem se nalazi vredeo višestruko iznad te cene - dodaje Zelenović. - Otpočeli smo sudski proces sa bivšom državom i posle šest mukotrpnih godina, dobili smo taj proces. Zgradu smo počeli da sređujemo 2007. godine, kada smo ušli u Nacionalni investicioni program, a naknadno nam je pomogao i Evropski fond za obnovu i razvoj.

Kako kaže naš sagovornik, „ne postoji milimetar zdanja koji nije obnovljen i izmenjen, od vodovodnih instalacija do kablova za struju“.

- Da nije tako, do danas bismo bili potopljeni ili upaljeni - kaže Zelenović.